ЉУБАВ

Књига представља избор ауторкиних најлепших страница о љубави.

 

ОДЛОМЦИ ИЗ КЊИГЕ

 

 

О ЉУБАВИ

Нема веће одговорности на свету
од тога да се буде људско биће.
Особа која воли нема потребу
да буде савршена већ само људска.


Лео Баскаља

Само једна чињеница може оправдати наш долазак у овај свет – а то је љубав. Ако неко не жели да воли и да се учи љубави, онда стварно не знам у чему се састоји његов живот на Земљи!?
За мене читаво постојање – школа је љубави. Ја се осећам полазником те школе и то сматрам својим јединим правим занимањем.
Али, шта је љубав? Да ли је она само осећање према некоме или нечему или је и нешто друго? Сви знамо да љубав није заљубљеност, премда заљубљеност има везе са љубављу. Но, шта нема везе са љубављу? Готово све је са њом у некој вези. Стога бисмо могли рећи да је љубав наш однос према вољеном бићу али и шире – према члановима наше породице, према пријатељима, познаницима, непознатима, Богу и, уопште, свим створењима и свој твари.
По мом дубоком уверењу љубав је највећа и најозбиљнија наука на свету, најпотребније знање, смисао нашег живота и круна свих наших искустава и проучавања. И ја сањам о једној школи будућности у којој ће се љубав веома озбиљно изучавати.
Да у томе нисам усамљена, сведочи и књига Љубав, објављена у Америци још 1972. године, професора психологије Леа Баскаље, који је на Универзитету јужне Калифорније, увео предмет љубав и након одржана два семестра написао ову драгоцену књигу као сведочанство о том свом пионирском подухвату. Он каже да су га у почетку колеге гледале с чуђењем, у смислу шта ће се ту предавати и о чему расправљати. Предавања су се састојала из његових разговора о љубави са студентима, и била су нека врста заједничког истраживања.
Лео Баскаља пише: «Научници генерално игноришу љубав. То је запањујуће. Моји студенти и ја извршили смо једну студију. Прошли смо кроз књиге из психологије. Прошли смо кроз књиге из социологије. Прошли смо кроз књиге из антропологије, и нисмо нашли ни једно упућивање на реч «љубав». Ово је шокантно, јер је она нешто за шта сви знамо да је потребно, нешто што страшно тражимо, а ипак нема учења о њој.» У последњих тридесетак година сигурно је да се ситуација донекле изменила, постоји читав низ књига које из разних углова додирују љубав или феномене блиске љубави, (сам Баскаља је написао више књига на ову тему и чак основао Фелиће фондацију чији циљ је подстицање племенитости и љубави међу људима, www.buscaglia.com), што је свакако охрабрујуће. Код нас, већ неколико година, монах Давид Перовић своја предавања на Богословском факултету завршава разговорима о љубави. Али на једном ширем плану свет и даље увелико игнорише љубав, а мислим да је идеја да се уведе као предмет у школе, или чак да јој се посвети посебан факултет, још увек далека свести данашње цивилизације.
Велики број људи љубав веома поједностављује, о њој чак и не размишља или је схвата уско и стога, не разуме њену сложеност и огромну важност. Тражећи љубав тамо где је нема, природно је што многи поверују да она и не постоји или да је нешто сасвим обично, далеко од сваке лепоте и узвишености. А и цео свет као да се труди да докаже да су они који верују у љубав у најмању руку благо поремећени. Чини ми се да наше олако схватање љубави настаје из нељубави према самима себи. Склони смо многим стварима да приступамо озбиљно и с пуно труда и пажње, само себе не држимо ни за шта. А ми смо факултет над факултетима, посао над пословима, благо над благом!
Једном приликом пријатељ песник Радомир Рубаковић ми је рекао: «Замисли људско лице као да је свет нестао и ничег другог нема до њега. И умеј да га видиш! У њему су записане све религије, сви богови. То је чудо над чудима, лепота над лепотама! (...) Па прсти на ногама, како су лепи! А колико њих проживи свој век а да никада не види своје прсте!»
Љубав је повезана са изграђивањем личности, односно са поштовањем и самопоштовањем, саосећањем, племенитошћу, добротом, мудрошћу, васпитањем, храброшћу, маштом, лепотом, здрављем, радошћу, смирењем, успехом, слободом... Свака од ових речи могла би да буде засебан предмет у оквиру студија љубави. А где се данас о њима расправља? Веома су ретки они који их повезују у једну целину и сматрају битним за људски опстанак и његову успешност? Љубав је, управо, нераздвојна целина наведених вредности и могла би се, условно речено, мерити њиховом хармонијом.
Но, савремени систем образовања ставља знање у први план, а потпуно запоставља личност. Као да онај који све то треба да научи није битан, или као да он уопште не постоји, поготово као засебна, оригинална, непоновљива целина. Тако долазимо у поражавајућу ситуацију да много више знамо о свему другом но што знамо о нама самима. И зато смо склони да све више ценимо од себе самих, од човека. С обзиром да нам на тај начин цивилизација којој припадамо посредно шаље поруку да нисмо вредни пажње, право је чудо да било ко од нас и најмање воли себе и друге. Увелико одрастамо као бића у једном свом битном делу прилично закржљала, најчешће несвесни онога што нам недостаје, али дубоко несрећни баш због тог нечег што нам недостаје, што нам непрестано измиче. А то нешто је радост живљења, односно љубав, јер радост извире из љубави.
А чему живот без радости и љубави? Чему сви сусрети људски? Чему сви порођајни болови? Чему толике непроспаване ноћи поред дечјих узглавља; борба родитеља за опстанак породице; бескрајна устајања свакога јутра и напоран рад непрестани; чему учења и мучења; чему болести и оздрављења? Чему дисање и уздисање, ако радости нема, ако љубави нема?
Уистину, тако лако заборавимо на радост и љубав, као да никада за њих нисмо ни чули. У детињству нас терају да једемо да бисмо били здрави, да бисмо порасли, терају нас да учимо да бисмо били одлични ђаци, да бисмо могли да се запослимо и будемо успешни... Као да су сви ти циљеви једини смисао нашега живота, да се постане ово и оно, постигне то и то. И хиљаде страхова да ли ће се све то остварити... А радост, како то необично звучи, готово егзотично! Једини прави циљ нашег постојања – остаје само на нивоу речи, толико далеке и ретке да је скоро и не разумемо.
Присетите се да ли вас је неко икада у кћи, у школи, или било где, запитао да ли сте радосни? Да ли сте јели или нисте, научили или нисте, стигли и постигли, то нас већ све питају непрестано, али као да се радост подразумева, или није ни важна.
Не, нисмо ми криви што нас уче готово свему, осим љубави. Нису ни наши родитељи и учитељи криви. Свет се врти у зачараном кругу, а неко треба да искорачи, треба да буде другачији.
И ево нас код храбрости. Мени се чини да је већина људи, поготово у младалачком добу, веома храбра, али велики број нема ко да подржи и упути у њиховим настојањима да буду своји, оригинални, непоновљиви; тако многи храбро закораче погрешним стазама, слепим улицама, ћорсокацима... Нема никакве оригиналности у дроги, алкохолу, цигаретама, криминалу... Куд и камо је већи подухват бити личност, изграђивати своју особеност, него и оно мало свести са којом закорачујемо у живот потопити у несвесно.
Бити свој, у ствари, значи бити истинит, бити онакав каквим те је божанска машта замислила. Не бити свој, значи бити лажан, претварати се да си неко други и нешто друго од онога што заиста јеси. А неупоредиво је више потребно времена и енергије да се буде оно што нисмо но једноставно оно што јесмо. Лео Баскаља каже: «Најтежа ствар да се буде је оно што други људи желе да будете. (...) Образовање би требало да буде процес помагања свакоме да открије своју јединственост, да га учи како да развије ту јединственост, а затим да му покаже како да је дели са другима, јер је то једини разлог да би се имало ишта. Замислите како би овај свет изгледао када би вам људи све време говорили: «Добро је што си јединствен; добро је што си другачији. Покажи ми своју разлику тако да можда могу да учим из ње.»
Сретала сам пуно људи који воле уметност, али се баве другим занимањима. Кажу да би радо цртали, писали, вајали, али да нису сигурни да би умели и да би то вредело. А ја им увек изнова говорим да није важно да ли умеју или не, и да ли ће неко њихово дело оценити као невешто, већ да ли би их то чинило радосним. Јер нема бољег суда о делу које смо направили од радости која нас је испуњавала док смо га стварали. Човек не треба да ради послове који га не испуњавају радошћу и не треба да ради ни један посао без радости. Јер ако семе радости посејали нисмо нећемо ни плод радости узбрати. Један духовник каже да је важнија љубав са којом смо неко дело урадили, но само дело.
Наравно, да постоје и они послови који нам нису блиски, чак и када се одлучимо за студије или занимање које волимо. Но, и у њих се треба дубље загледати и размислити зашто су пред нама? Воља се најбоље изграђује када се учи предмет који се мање воли или обавља посао који иако није омиљен мора да се одради. Када се присетимо Гандијеве мисли: «Нема љубави где нема воље», постаје нам јасно да и овакве ситуације иду у прилог љубави. Човек на путу љубави, ма шта радио и ма шта му се догађало, из свега извлачи највећу добробит за своје биће и на неки начин је увек у добитку.
Као што материја има своје законитости и дух има своје и веома их је важно упознати, јер ћемо у супротном ударати главом о зид и зидати на песку уместо на камену. Један општи закон добра прожима читаву васиону и вековно искуство свих народа света сведочи о томе. До нас из прошлости не допиру приче које величају лаж и зло, али оне које величају правду и добро опстају столећима.
Научници су утврдили да чак и биљке препознају лаж и реагују на њу! Када прикаче апарате за њихово лишће оне мењају вибрације када неко у њиховом присуству почне да говори оно што није у складу са истином. Не значи ли ово да је закон истине утиснут у читавој природи?
Пажљивим посматрањем света око нас, може се уочити суптилно деловање закона добра. Они који рђаво чине, пре или касније западају у лоша стања и погубне ситуације. Моја мајка Вјера Вукшић Витошевић управо припрема књигу кратких прича која се темељи на уочавању моралних законитости самог живота. Ослушкујући искуства људи, она описује готово невероватне животне догађаје у којима се види с колико прецизности ови закони делају. На пример, ако се родитељи греше о друге и присвајају туђу имовину, њих почињу да поткрадају властита деца. Сину који је стару мајку избацио у сред зиме напоље, на снег, и пустио је да се смрзне, рађа се унуче са истоветно укоченим рукама и ногама. Жени која се претварала да је слепа рађа се слепа унука... Јер како је то још Хераклит приметио: »Ни Сунце не сме да пређе границе своје мере, јер ће га Ериније, помоћнице Правдине, казнити.«
Међутим, готово да нас нико не учи о овим важним духовним законитостима живота, а оне нису ништа мање битне од Питагорине теореме, Теслиних наизменичних струја или Мендељејевог система елемената. Од огромног је значаја за наше животе, и уопште опстанак света, да научимо како да будемо истински пријатељи једни другима, како да разумемо ближњега, како да волимо и поштујемо сами себе, јер ово је предуслов да уопште волимо и поштујемо било шта. Што је личност богатија, изнегованија, снажнија то је већа и њена могућност да живи љубав.
Када смо млади, сви имамо романтичну представу да ће путем неке мистериозне среће у наш живот ући једно предивно биће које ће нас бескрајно волети и учинити бескрајно срећним. Но, док сами не постанемо биће које уме да воли то измаштано створење тешко да ће се појавити, осим у нашој уобразиљи, која пре или касније мора тако болно да се распрши.
Зар није природно да ће се увелико разочарати они који од љубави много очекују а о њој готово ништа не знају? А има ли човека који бар неко време од љубави није много очекивао? Не, не ради се о лошој срећи, о чудноватој коби живота, која баш нас сналази, ради се о дубоком и општем незнању, а мудраци кажу да је незнање једини порок.
Не бих волела да неко помисли да себе сматрам неким зналцем на овом пољу. Напротив, ја сам само неко ко је успео да увиди колико много не зна и да наслути колико пуно би могло да се научи. Неко ко је и након веома малог знања о љубави постао далеко испуњенији и радоснији и стога спознао какву би тек благодат људи имали када би се љубављу бавили организовано и озбиљно. Стога себе и ову књигу доживљавам као један у низу путоказа на путу љубави, али никако и као пут, јер пут је нешто што свако сам мора да искуси, као своје непоновљиво искуство света и живота.
Веома волим источњачку причу у којој је мајка отишла у манастир и просветлила се. Син јој пише, желећи да крене и сам њеним путем, и пита је за савет. А она му каже: Сине, постоји осамдесет светих књига, просветлићеш се ако твој живот буде осамдесет и прва.
У љубави се можемо угледати на друге и имати велике узоре, али не можемо досегнути љубав ако их буквално опонашамо, јер љубав је оно што жубори у нашем срцу, љубав је музика наше душе, а свака душа је посебна. Без љубави сви смо налик једни другима, као што је једна семенка налик другој, и донекле смо безлична маса; у љубави из семења ничу цветови и сваки има свој посебни облик, боју и мирис...
И свако биће је важно и има своје јединствено место у свету и свој јединствени задатак. И никога не смемо олако да одбацимо и занемаримо. Овде не могу а да не подсетим на грчки мит о Филоктету. Када су Грци кренули да освајају Троју њиховог јунака Филоктета, чувеног стрелца, уједе змија и пошто је он непрестано јаукао, а рана несносно заударала, они реше да га се отарасе остављајући га на пустом острву. После мноштва година безуспешног освајања Троје, пророк Тиресија каже да се Троја не може освојити без Филоктетовог лука. И тако су јунаци приморани да се сете свог одбаченог друга, за кога верују да је већ одавно мртав. Но, Филоктет је уз помоћ чаробног лука, својевремено добијеног од Херакла, ловио птице на острву и, упркос суровости огољеног простора и страшној рани, некако преживео. Одисеј и Неоптолем се враћају по њега... Чему нас учи овај древни мит? Никада не знамо ко је међу онима са којима се сусрећемо Филоктет, и коју Троју нашег живота нећемо моћи да освојимо без његовог лука.
Потребно је да свако открије шта је оно што у животу чека баш њега, које је његово космичко, тако рећи, његово свето задужење. А то се тешко може открити без љубави. Моја млађа сестра ми је једном приликом рекла да је она обична у односу на мене, она има смисла за језике, али ја се бавим тако дивним стварима – пишем књиге и сликам! Покушала сам да јој објасним да ја радим само оно што најбоље умем, и да не бих могла да радим свој посао да није толиких других бића која раде своје послове, и да су сви ти послови подједнако важни и у извесном смислу неопходни и да се сви на неки начин прожимају.
Велики духовник, отац Тадеј, када су га питали како саветује људима да се моле, одговорио је да је сваки посао који људи раде поштено и са љубављу – пред Богом молитва.
Помислимо ли икад када пијемо млеко на траву од које млеко потиче, на краве које је неко гајио, на сељаке који су мукотрпно радили на земљи да би их нахранили и на све друге људе тог дугачког ланца преко кога једно паковање млека стиже у наш живот? И то млеко са честицама радости и туге целог тог дугог ланца бића улива се у моје слике, у моје мисли, један је од услова за моју инспирацију.
Уосталом, за мене нема већег дела од родитељског подизања деце. Подићи једно дете на здрав начин, са пуно љубави и разумевања, одгајити једно племенито биће - најзначајнији је посао на свету. Јер ништа не може да се мери са живим бићем, нема тог дела које може да надмаши вредност и лепоту људске душе! Али за остварење срећне породице и подизање деце, тај најодговорнији посао на свету, који захтева огромно много знања из науке љубави, нико нас не припрема! Уз сваку машину човек добије упутство, а деца, та бића неупоредиво сложенија од свега другог, дођу нам тек тако!
Апсурдно је да су људи на једној страни створили тако чудесне справе као што су авиони, камере, телевизори, компјутери, а на другој страни се још увек убијају и ратују на најзверскије могуће начине! Но, колико је апсурдно толико је и објашњиво – у трци за знањем човек је сасвим запоставио душу и њену исконску потребу за љубављу.
Људи чак уопште нису свесни да су сва та техничка достигнућа у исто време и одраз њихових унутарњих, још увек неосвешћених, способности. Као да се непрестано заборавља да ми једва да користимо неколико процената нашег мозга, односно нашег природног потенцијала. А када смо оволико лепоте створили са тако мало свести, какав би тек свет могао да буде када се још бар мало пробудимо?!
Но, наравно да има разлога што нам оваквима није дато, на пример, да имамо способност унутарње телевизије помоћу које бисмо одмах могли да видимо свакога на кога помислимо, јер бисмо овакви какви смо, веома лако упали у замке ругања и сензације... Наше очи су још увек далеко од благости анђела. И овако гомиле фоторепортера и камермана уходе познате личности како би их ухватили у неком што сензационалнијем приватном тренутку. И ми се после томе смејемо и уживамо у таквим будалаштинама... А да имамо само мало више људског достојанства стидели бисмо се таквих поступака. Или, на пример, када бисмо имали способност да се дематеријализујемо на једном и у истом трену материјализујемо на другом месту, колико би било оних који би одолели да се не створе у некој банци или у нечијем приватном стану? Стога, на овом ступњу нашег развоја, виша стварност и не може да нам буде доступна (што не значи да не постоје бића која је живе).
Када размишљам која је најближа реч љубави, увек ми некако искрсава саосећање. Саосећање, та моћ бића да се уживи у ситуацију другог бића и саосећа са њим, једна је од најдрагоценијих људских особина. Она води до свеопштег разумевања, а француска пословица каже: Све опростити значи све разумети; док сјајни романтичар Алфонс де Ламартин иде још даље: «Онолико колико не волимо – толико не разумемо.» Могли бисмо рећи и овако: Онолико колико не разумемо – толико патимо.
Но, постати уистину саосећајно биће веома је тешко. Сећам се како сам до своје деветнаесте године мислила да ме мајка увек шаље у продавницу јер је лења, и тек у деветнаестој ми је синуло да ме шаље због тога што не види добро и што би јој у продавници било веома тешко да се снађе. Тако сам била дубоко дирнута и изненађена овим једноставним открићем, заправо запрепашћена пред чињеницом колико не осећам једно од најближих бића у мом животу, са којим проводим сате, дане, месеце и године... А шта онда преостаје људима које уопште не познајем?
Тада сам затворила очи и држала их затворене неколико минута, покушавајући да осетим какав је свет када га не видиш и како би мени било када бих на тај начин боравила у том свету. И само тих неколико минута били су ми застрашујући...
Једном приликом стајала сам у реду испред шалтера и посматрала младу нељубазну службеницу која је са свима била непријатна и груба. Помислила сам зашто је таква када је тако лепа и млада? Наједном, она је устала и ја сам видела да јој је једна нога за десетак сантиметара краћа од друге.
А колико тек има скривених болова и патњи у људској души? Стога је љубав и у томе да се не журимо да осудимо, већ да нам увек када наиђемо на грубост и нељубазност буде на уму да се ради о дубоко несрећним створењима. И тако уместо да се посвађамо са њима, искидамо све своје нерве, и знатно нарушимо хармонију нашег бића, чије нарушавање води и у физичку болест, ми можемо да застанемо и претпоставимо њихову несрећу и у мислима им пошаљемо прегршт љубави, и љубазним, смиреним речима обуздамо њихов нагомилани бес. Након оваквог поступка, ми настављамо својим путем са срцем испуњеним и топлим, са оним тако чудесним осећањем ширења у грудима, које је увек један од драгоцених дарова љубави.
Овде нам уз љубав и саосећање искрсава као битна и реч машта. Машта је веома значајна моћ бића да види оно што се не види а можда ипак постоји. Уз помоћ маште способни смо да претпоставимо вероватно и могуће, да доградимо делове слике који недостају и тако олакшамо нашем разумевању и љубави да несметано струје између нас и света.
Машта нас уводи и у молитву, још једно битно стање љубави. Волтер је сјајно рекао: «Да Бога нема требало би га измислити.» На неки начин ми га сви и измишљамо, односно замишљамо. Зар молитве нису разговори са замишљеном личношћу? Зар стога нису најотворенији облици маште, који на овај начин могу постати и највреднији? Јер у молитвама разговарамо са замишљеним, највреднијим бићем на свету. Са тако свепрожимајућим бићем да оно и нас сићушне тачке на планети Земљи може да види и чује. Са тако свемоћним бићем које може да оствари и наше најневероватније снове. Са тако безмерно добрим бићем да може да нам опрости и најгора огрешења о законе љубави, правде, истине, доброте... Са тако сверазумевајућим да може да разуме и оно што нама није јасно. У том стању такве отворености, јер ми се у молитви, у ствари, отварамо за читав космос и стапамо са њим, ми уз помоћ чудесне маштовите молитвене визије надрастамо сопствено мало биће и захватамо у простор око нас који нам се до пре неког тренутка чинио тако неосвојивим. И као када научник стави предмет свог истраживања под велики рефлектор или микроскоп, тако и ми призивањем Бога укључујемо једну огромну лампу, која свој сноп спушта на наш живот и његове недаће, и мрачни, застрашујући простори у нама и око нас појављују се у свој својој јасности, често једном заувек освојени.
У присуству божанске личности и њене несагледиве величине, ми спознајемо своју маленкост, своју космичку сићушност. Али, та безмерна личност, својим присуством, даје нам слику какви можемо постати, својом величином отвара пут нашој могућој величини. Зато је молитва, парадоксално, стање у коме истовремено осећамо и своју бескрајну сићушност и своју свемирску лепоту. Јер и тако мали ми смо ипак слика те велике слике, зрачак тог великог сунца, гранчица тог џиновског стабла. И зато је молитва најдубље стање истине. Јер у свим другим тренуцима, ми себе или прецењујемо или подцењујемо. Стога свети списи и кажу: «Молите се непрестано», другим речима – будите непрестано у истини.
Лично сам до многих значајних спознаја дошла управо у молитви, чак сам и неке своје песме написала у молитвеном стању, насликала неке од својих слика, и уопште, све више настојим да спојим молитву и мој уметнички рад. Јер уметник јесте писар космоса, али његова уметност, ако настаје као плод истинског надахнућа, постаје и његов учитељ.
Мали смо и многе ствари за нас су нерешиве, али ту је Онај који зна решење, позовимо га и Он ће доћи, покуцајмо и Он ће отворити. (Неко је рекао: «Надахнуће је гост оних који га зову.») Чак иако нас мучи сумња да смо га измислили, највећи доказ Његовог постојања биће радост пред разрешењем наших тегоба. А има ли јачег доказа за било шта на свету од чисте, непомућене радости?
Но, да би уопште дошло до молитвеног замишљања, неопходно нам је и стрпљење и смирење. Љубав тражи смиреност духа. Стога народ и каже да сваку одлуку треба пустити да преноћи, то јест, да је паметније јутро од вечери. Исхитреност је скоро увек повезана са нервозом, стрпљење као плод доноси мир. И тај плод пре свега је плод који дарујемо себи, својој души и своме телу, па тек онда неком другом. Стога је љубав у највишем интересу нас самих.
Научници су открили да реч, односно мисао, и њено значење директно утичу на ћелије нашег тела. Оне племените и добре доносе му здравље, оне ружне и зле – разарају га. Такође је установљено да бића која негују доброту и љубав самим својим боравком поред пацијената убрзавају њихов опоравак. А направљен је и експеримент у коме је дато црквама у Јерусалиму да се моле за једну групу пацијената из Америке, и онда је посматрана та група и друга која је била у истом стању, али за коју се нико није молио, и увидело се да су се пацијенти групе за коју су се молили дупло, па чак и тродупло брже опорављали.
Шта нам ово говори? Да мисао не зна за просторне препреке. И стога је љубав мислити племенито, надгледати своје мисли, не допуштати им луксуз очаја, љубоморе, зависти, мржње... Јер мисли пролазе кроз зидове и лете планетом. Нека туђа тужна мисао може да нас дотакне и изненада растужи, а да уопште не знамо зашто, као што весела може да нас наједном учини радоснијим. Тек када сам на овај начин почела да размишљам постала ми је много јаснија позната мисао Достојевског: »Свако је за све и пред сваким крив«.
Долазимо до свеповезаности свих бића, до тога да је све једно, о чему су још говорили древни мудраци. Није уопште свеједно да ли су чланови наше породице, наши суседи, и сви остали људи радосни или тужни, јер све то стиже и до нас и те како утиче на нас. Стога је у интересу сваког бића на планети срећа сваког другог бића. И зато би требало бескрајно да се радујемо свачијем успеху и свачијој радости, као и кад год смо то у стању – да учинимо друге радоснијима, јер ми грешимо и онда када не чинимо добро а могли бисмо.
Границе нашег тела никако нису и границе нашег бића. Недавно сам слушала једног научника како каже да се у свима нама налазе делови распрслих звезда и да смо ми, на неки начин, деца звезда. Ми смо, уистину, деца читаве васељене и у извесном смислу смо читава васељена. Стога је брига за друге и уопште за нашу животну околину, само један од видова бриге за нас саме. Или како би један француски мислилац рекао: «Без других ја не постојим.»
С обзиром на еколошке претње које све више угрожавају опстанак на нашој планети, крајњи је тренутак да се окренемо духовној екологији, и да схватимо да је материја одраз духа, и да је суштински узрок свега у духу.
Политички моћни део света, такозвани богати и развијени свет, морао би коначно да увиди да је у његовом најавећем интересу мир, напредак и благостање у сваком, па и најмањем, кутку планете.
Но, љубав није у наивној доброти и простодушној искрености, иако и доброта и искреност јесу њене сестре. Доброта љубави мора бити повезана са мудрошћу. Нису сва бића способна да приме исту количину доброте и љубави. И као што изгладнелима не смемо одмах дати огромну количину хране, јер би их на тај начин могли убити, ни љубав не смемо делити неумерено, јер и из најбољих намера друге можемо повредити. Љубав је налик леку и захтева опрезност, има свој посебан вид за сваку ситуацију и свако биће, и стога је задатак мудрости да процени у којој мери и на који начин треба исказати другом бићу љубав.
Што су бића свеснија смисла живота то су пријемчивија за љубав. Али, постоје и они који уопште немају свест да живот има икакав смисао и стога они чине бесмислена, зла дела којима повређују и себе и друге. Као што малокрвном недостају крвна зрнца, тако створењима сурово лишеним љубави недостју честице смисла. Са таквим неизграђеним бићима-небићима треба бити веома опрезан, а понекад и строг, поготово онда када крше законе добра. Јер како Његош каже: «Ал’ тирјанству стати ногом за врат, / довести га к познанију права, / то је људкса дужност најсветија!« Оваквим људима је потребно, кад год је то могуће, одржати лекцију о границама дозвољеног и никако не толерисати њихове скандалозне поступке, јер њихов главни проблем и јесте што сматрају да је све дозвољено.

Достојевски нам је лепо предочио да је једино злим дусима све дозвољено. Ако је све дозвољено онда ни о чему не треба мислити, ни због чега се не треба трудити. А древна мудрост каже: Лењост је мајка свих порока. Лењост не воли никакав рад, никакву јасност, код ње је све неодређено и мутно, она је сестра магле и мајка хаоса. 
Толерисањем зла, ми постајемо његови саучесници. Зло се мора сасецати у корену, али сасецати са дубоким разумевањем а не са мржњом. Но, да би се ово исправно чинило неопходно је научити шта је за нас добро а шта зло, што није ни мало једноставан процес и често тражи године посматрања, проучавања и изоштравања.
Нема тренутка када се човек осећа више човеком, но онда када је у стању да победи самог себе, да победи малог себе и извојује победу за великог себе. А са овим победама треба почети што раније. Међутим, не треба заборавити да психолози наглашавају да чак и бића која одлазе на психотерапије у жељи да се промене, а која они сматрају најхрабријима међу нама, веома брзо открију да је промена последње што уистину желе. А нема веће промене до пробудити се у љубави. Стога је веома важно, упоредо са свесном тежњом за љубављу, суочити се и са својим великим, подсвесним отпором пред љубављу.
За разлику од страха који нас затвара, љубав је отварање и захтева веома много и храбрости и знања. И то не само знања о љубави и њеним деликатним законитостима, и о себи самима, већ и о бићима из наше најближе околине, из наше породице, па чак и о нашим прецима. Јер љубав нас спаја са другима, и то не само са онима у садашњости, већ и са онима у прошлости, па чак и са онима у будућности. Једној младој особи у тренутку очаја пријатељ је рако: »Немаш права толико да очајаваш. Не заборави да си одговорна и за своју будућу децу.« Људи веома ретко размишљају на овај начин, а живот, у ствари, и јесте трка на дуге стазе. И ми често заборављамо да смо само перла у низу и да су стазе којима корачамо далеко дуже, и у назад и у напред, но што то можемо и да слутимо.
Још као шестогодишњу девојчицу отац ме је замолио да се самопосматрам па да му за неколико дана кажем своје добре и своје лоше особине. Вежба самопосматрања је неопходна за самоупознавање. Јер тешко се може усавршити оно што се не познаје. Свест о грешци неопходан је корак за њено превазилажење.
Захваљујући неговању самопосматрања од раног детињства у стању сам са захвалношћу да прихватим туђу критику и да се са лакоћом и истинским жаљењем извиним када нисам у праву. Ове особине требало би да постану најнормалније, тако рећи, природне одлике људске личности, али, на жалост, непрестано смо у прилици да видимо да је великом броју људи неописиво тешко да на позитиван начин прихвате критику или се једноставно извине другоме. А без самопосматрања нема самоизграђивања, нема узрастања – нема љубави.
Већ на првом кораку свог дечијег самопосматрања срела сам се са лењошћу и одсуством осећања за ред. Од тада па све до данас у мом бићу не престаје да се води мегдан са разним видовима лењости, као што не престаје да расте и свест о лепоти реда, о смислу рада и племенитог подвига.
Када посматрам оркестар и слушам музику, која настаје захваљујући врхунској усклађености великог броја музичара, увек их изнова доживљавам као одраз божанског реда на земљи, као слику небеске хармоније. И тада помислим: мора да постоје светови где се бића споразумевају музиком, лепотом гласа, балетским покртом, стихом... Светови где се ужива у савршенству заједнице.
Љубав је повезана са уметношћу, јер је она врхунска уметност живота. Где има љубави мора бити и уметности и обратно, нема велике уметности која не тежи љубави. Сва велика уметност прожета је снагом хармоније, а хармонија је суштина љубави и најлековитија сила на свету. Верујем да је лечење уметношћу, до сада један од најмање истраживаних путева у лечењу, и један од најплоднијих.
Психолози кажу да је на планети једва осам посто свесних људи, а они строжији овај број смањују на два посто. Но, није потребно завиривати у ове процене, да бисмо схватили ту просту чињеницу да сви или бар скоро сви због неког и нечег пате. И та свеопшта патња непрестано се узима као појединачна, приватна ствар. На општем плану, пак, све је дивно и ружичасто, све док не избије неки ужасни рат и покаже нам неандерталско лице модерног човека. Испод углачане цивилизацијске маске људи живе у малим приватним пакловима, дубоко отуђени и од себе и од својих ближњих. И скоро да нико никог није у стању истински да додирне.
Са друге стране, постоје чудесна уметничка и уопште духовна дела, дела која осветљавају пут и греју душу, пуна смисла и радости, која су у стању да нам отворе нове видике, да буду наши најбољи и у извесним ситуацијама незаменљиви пријатељи. Постоји читав један свет драгоцености на који би требало далеко јасније указати и који би могао далеко више да нам користи но што је то сада случај.
На једној обали прелепа ризница, на другој пустиња, а мостова као да нема... И ето трагичности модерне цивилизације! Но, не сумњам да ће Живот, тај највећи уметник на свету, наћи начина да их изгради.
Међутим, ма шта имали и ма како били одушевљени неким идејама, оне не могу бити истински наше све док не дође време њиховог зрења у нама. Али зато што је нешто немогуће променити или створити сада, то не значи да о томе не треба сањати сада. Јер није ли и овај свет најпре био само Божји сан, а свака од ствари које је човек створио на њему, најпре је била само човеков сан. Ми стално заборављамо да је све око нас само материјализована мисао.
Уверена сам да би се многи лекови могли заменити читањем светлећих књига, па чак и само одломака из тих књига, слушањем божанске музике, гледањем испуњавајућих слика, представа, филмова... као и узимањем учешћа у уметничком делању.
«Човек ретко доводи у питање чињеницу да се ружноћа и зло налазе на овом свету, али никад није тако спреман да прихвати да живот нуди и неограничену лепоту и потенцијал за радост, као и бескрајне прилике за уживање. Он постаје незадовољан собом и пребацујући кривицу на непроменљиве аспекте једног непријатељског света осећа удобност у својој самоствореној безнадежности. На тај начин ослобађа се сваке одговорности.» (Лео Баскаља)
Сигурно је да би се многи лекови могли заменити и чињењем добрих дела. Једном сам негде прочитала о човеку коме су пронашли рак на плућима и прогнозирали му три месеца живота. Он је, себе отписавши, решио да оде у непознати град и та три месеца проведе у чињењу добра непознатим људима. Након шест месеци још је био жив и даље делатан у својој племенитој мисији. И тада се догодило да се један младић давио у реци. Пошто је себе већ сматрао изгубљеним, човек је скочио у реку и спасио га. А онда се запитао како то да још није умро? Вратио се у свој град, својим лекарима, а нови снимци су, на њихово велико чуђење, показали да су му плућа потпуно здрава. Или како би Христос рекао: »Онај ко себе изгуби, себе ће спасити«.
Васпитање је, такође, неопходни предуслов за развијање љубави. Ако је саосећање стуб љубави, почетак саосећања је у васпитању, јер нас оно управо учи малим законима поштовања себе и других. Данас је тако ретко да мушкарац пропусти жену, поготово непознату, да прође прва преко прага или кроз неки тесни део улице, или да неко пропусти неког старијег. Ретко се у градском превозу догоди да неко устане старијој особи.
Многи људи не знају да се у посету не долази ни један минут пре уговореног времена, као и да је лепо неку ситницу, као знак пажње, донети на дар ономе кога посећујемо. Толико је и оних који упадају ненајављени. Али, ако су научници установили да чак и биљке знају када се враћа кући онај ко се о њима брине, зар и наш пријатељ нема право да зна када ћемо му доћи, зар и он нема потребу да припреми своје срце за сусрет са нама?
Људи који се у касне сате однекуд враћају у друштву на улицама причају гласно, и не помишљајући да некога буде, и то можда некога веома уморног или болесног ко више неће моћи да заспи до јутра.
Ручак се не започиње док сви нису сели за сто и док свима није сипано јело. Мој деда по мајци овде је неговао још једну суптилност, увек је пазио да у присуству гостију ручак заврши последњи, како њима не би било непријатно да поједу више. (Једно истраживање породица из којих потичу наркомани, на пример, дошло је до закључка да су то у преко деведесет посто случајева домови у којима се готово никада не руча заједно.)
Као малу девојчицу, једна старија госпођа зауставила ме је у позоришту, баш у тренутку када сам окренута леђима онима који седе покушавала да уђем у ред. Рекла ми је; »Ти си девојчица и треба да знаш: људима се никада не окрећу леђа већ лице«. Можда ће се некоме учинити као ситничарење ово мало, мени необично драго, правило из позоришног бонтона, као и све остало што сам навела у вези са васпитањем (а могло би се још толико тога наводити!). Али по мом дубоком осећању ова наизглед мала правила зачетци су великих црта у људском карактеру. То су она семена ствари која представљају предуслов љубави, то су ситнице које, ако се не усвајају само механички, могу љубав да значе и зраче, без којих наш друштвени живот никада неће моћи да постане симфонија и светост заједнице. Јер без васпитања нема човека, као што без почетка нема средине и краја.
Искреност по сваку цену не мора да буде љубав. Јер понекад је искреност најлакши пут, односно слика људске лењости. Морамо с мудрошћу процењивати до које границе и у којој мери су наши ближњи спремни и у могућности да чују истину и колико им дата истина, заиста, може бити од користи. Јер пука истина ради саме истине, у неким ситуацијама више може да штети но да користи, и зато се лако претвара у заједљивост, критизерство и злоћу, што све рађа плодове лошег струјања између бића, увенуће уместо цветање.
Ма шта чинили, увек је неопходно да се запитамо, да ли то има смисла и какви се плодови могу очекивати од нашег делања, јер како Христос каже: «Познаћете их по плодовима њиховим».
Виктор Е. Франкл је у психологију увео логотерапију - лечење
смислом. Он је иначе писац једне од најбољих књига коју сам читала – Зашто се нисте убили. Овај психијатар је под најтежим животним околностима, боравећи у нацистичком логору, спознао да у животу опстају не физички снажни и здрави, већ, пре свега, они који су снажни духом, који имају јаку веру да живот има смисла, који неког и нешто одиста воле. И што је веома занимљиво, његово искуство указује да је и сам живот овим људима излазио у сусрет и на неки мистериозни начин им помагао да преживе.
Веома ми је занимљива и научно-фантастична књига Станислава Лема Соларис (по којој је Тарковски снимио истоимени филм), где на једној планети у свемиру прекривеној огромним океаном, неколико научника, на својој научној станици, проучава ову планету, а у ствари, све време, велики океан, као живо биће, проучава њих.
За мене тај океан метафора је самог живота. Толстој каже: «Волети живот, волети живот и када се пати, јер живот је Бог и волети живот значи волети Бога.» Много тога указује на чињеницу да се у нашим животима ништа не одиграва случајно, да ми нисмо сами и препуштени бесциљном и бесмисленом лутању. Еволуција има свој ток и свој дубоки унутарњи смисао. Она се није завршила са настанком човека, како ми често као да умишљамо, она се наставља развојем наше свести. Мудрост која је створила толике биљне и животињске врсте, човека и уопште чудесни свет природе, никако нас није тек тако бацила у овај живот.
Волим живот да замишљам као живо биће које се нама веома промишљено бави, уводећи нас увек у за нас потребна догађања, као велику радионицу у којој је свако у рукама врсног вајара, с том разликом што је неко још увек руда у сировом стању, громада од које тек треба исклесавати људски лик, а неко је већ прилично извајан и на њему се дотерују финесе. И као што је за камену громаду, да би је вајар ослободио сувишних делова, неопходно да користи велике и грубе чекиће и јаке ударце, а за фину већ обликовану скулптуру мале справице праћене лаганим лупкањима, тако се и нама, у зависности од нашег стања извајаности, дешавају мање или више тешке ситуације. Али свако је баш у оној која је његовој свести, на њеном нивоу развоја, неопходна. Тако је Живот, у извесном смислу, савршен у односу према нама, а да тога, најчешће, уопште нисмо свесни.
Тибетанци у својим молитвама ишту тугу и недаће јер их сматрају учитељима. Човек пати из незнања, али постоји тренутак када се све патње претварају, како би песници рекли, у злато бола. Захваљујући патњама, које су увек повезане са грешкама, ми спознајемо живот, смањује се наша гордост, и друга жива бића постају нам далеко више блиска, далеко више су наша браћа и наше сестре.
Једном сам ишла преко манастирског дворишта у друштву са већ поменутим духовником, оцем Тадејем, познатим и по томе што има дар да чује мисли других људи. Иако претходно није било никаквог разговора о болестима, у једном тренутку сам помислила: «Боже, зашто отац Тадеј пати од артритиса када су његове молитве толико јаке да би он молитвом себе сигурно могао да излечи?» Отац Тадеј је застао, погледао ме и онда тихо рекао: «Знаш, болесни смо да би смо разумели патње наших ближњих.»
Но, патња у којој се налазимо, била болест или нека друга животна невоља, никада није ту да нас сатре, већ једино да нас нечему поучи. Што пре схватимо лекцију, пре ће и проћи. Стога, кад год ми је тешко, ја кажем себи: «Живот те никада не потцењује.» Бескрајним низом потешкоћа и искушења Живот нам заправо указује поштовање, говори нам да смо бића достојна борбе и изазова, открива нам да је наша снага бар онолика колика је и наша мука.
Живот са нама покушава да разговара на безрој начина. А пословица каже: Онај ко неће да га живот води, живот га вуче. Језик Живота је језик љубави, и као сваки други језик на свету има своја правила, своју граматику. Често нам шаље опомене и путоказе, али извор наших проблема је у томе што га, на жалост, тако слабо разумемо.
У љубави се непрестано расте. А човек је срећан само док расте. Док растемо физички, упркос свакојаким околностима, ми смо срећни. То је период нашег детињства, наше природне радости, која у машти може све. Али како престаје наш физички раст, радост се полако тањи и поново се може распламсати само ако наставимо да растемо духовно. Духовна радост је радост љубави, она у стварности може све. Зато је машта толико важна, она је наша прва стварност и најближа је нашој правој стварности. Између ове две стварности свет је илузије.
А када се неко целим бићем препозна у радости, није ли онда сасвим обично то што може да лебди, хода по води, нестане на једном и појави се на другом месту миљама далеко, исцељује болесне, оживљава мртве? Зар радост сва није треперава, искричава, полетна? Зар је радости ишта тешко, зар је за њу ишта немогуће?
Срећа не долази изненада и ниоткуда. Она није добитак на лутрији, и није нова заљубљеност, и није у слави, у новцу и у власти (иако све, па и ово, може бити у њеној служби). Срећа је попут диплома које добијаш после дугих година учења. Она је диплома која нужно следи после успешно завршених студија среће. Иако ове студије у нашем животу званично не постоје, далеко су присутније од свих осталих. Али за њих је потребна моћ апстрактног мишљења, потребна је машта, проницљивост да се у свакодневним ситуацијама препознају лекције ове школе и да се препознају њени испити. И неопходна је одлучност да се испити полажу, и свест да се ни један испит не може прескочити, јер, како народ каже, што не платиш на мосту платићеш на ћуприји.
Ако, на пример, имамо проблем са неком особом и не решимо га, доћи ће друга, слична особа и наш проблем поново ће стајати пред нама, и тако ситуација ће се понављати, ако је потребно, и безброј пута... Наравно, кроз варијације на исту тему, Живот ће се трудити да нам проблем осветли из што више нових углова, како би могли да га препознамо и разрешимо. Али неће одустати све док нам не помогне да се померимо са места на коме смо стали.
И најзад схватимо да смо се годинама сусретали са истим бићем, да су све те особе биле само различита лица нашег сопственог проблема, нашег дубоког унутарњег недостатка љубави. Јер све се врти око љубави. Она је једини суштински одговор на сва питања и лек за све болести. Стога мудраци и кажу да онај ко жели да промени свет треба да промени себе. А увек када дође до суштинске позитивне промене у нама и свет око нас истовремено постаје далеко позитивније и пријатније место.
У већ култној књизи изузетно надахнутог психијатра Скота Пека Пут којим се ређе иде, која почиње реченицом: »Живот је тежак«, он наглашава да је лако волети апстрактно, али да је веома тешко волети одређено биће или бића више сати свакодневно. Заиста, толико пута у току само једног дана бивамо позвани да изнова покажемо своју вољу, своје стрпљење, своју несебичност. И у нама се воде читави мали и велики ратови, јер воља има свог непријатеља – безвољност, јер испред стрпљења искаче нестрпљење, јер несебичност сваки пут изнова мора да стане за врат својој себичности. Али сав овај недогледни труд има смисла, јер нашем бићу је потребна љубав као што је нашем телу потребан ваздух. Да парафразирам Антигону, за љубав не за мржњу ми смо рођени.
Човек који не воли - створење је неартикулисано, удаљено од Речи, од Писма, од Смисла. Тек биће које воли има шта да каже, има шта да пружи другоме и остави за собом. Човек који не воли, ма шта радио, умире од досаде и испразности, човек љубави увек открива нове чудесне светове.
Но, овде треба напоменути да се љубав прећутно не подразумева, како су многи склони да верују. Љубав је неопходно исказивати речима и показивати делима. И то не једном па онда ко зна када, већ непрестано. Јер једино љубави није никада много! Лео Баскаља посебно наглашава значај додиривања и грљења. Андрић, на једном месту у Знаковима поред пута, каже да се ми стидимо својих најсветијих осећања и често их никада не саопштимо, а говоримо о свему обичном и неважном.
Митрополит црногорски Амфилохије ми је испричао да је једне ноћи, седећи у кањону реке Мораче, размишљао о свету и љубави. Гледајући звезде осетио је да читав космос почива на љубави, да се све звезде од неке силне љубави држе у савршеном реду и не мењају своја места. Од такве љубави цвет отвара латице Сунцу, и уопште, она прожима читаву природу, и он ју је назвао привлачењем.
Љубав између људи, пре свега она између мушкарца и жене, различита је. Код ње се увек нешто мери, као на пијаци, дајем ти да ми даш...
Али, постоји и трећа врста, она када се даје само ради самог давања, из чисте љубави, без икаквог очекивања. На пример, када мајка даје живот за своје дете. Ову љубав Митрополит је назвао христоликом. Између људи веома је ретка. Рекао ми је да је упознао само један брачни пар, за који би могао да каже да се воле овом љубављу, без мерења и очекивања.
Дуго сам сматрала да сва бића треба волети искључиво христолико. Међутим, временом сам схватила да се христолика љубав може исказивати у свом пуном значењу само онима који је такође уважавају и негују. Сам Христос је рекао: «Не бацајте бисере пред свиње.» Дивно је у себи развијати христолику љубав, љубав најдостојнију човека, али са љубављу треба пажљиво поступати, најпажљивије могуће!
Буквално ништа не очекивати за узврат од других људи није смисао ове приче. Јер љубав и одговорност према нашој људској браћи обавезује нас да их упућујемо на љубав, да верујемо у њихову способност да воле и стога, природно, од њих и очекујемо љубав. Друга је ствар што у односу на ово очекивање можемо и пожељно је да будемо невезани. Али не треба се заваравати, онај ко иде путем љубави, мора бити свестан да се усудио на светлост дана да изнесе своју рањивост и да је стога на себе преузео и ризик да буде повређен. Свети оци кажу: »Што је већа љубав веће је и страдање«. Са растом љубави расте наша радост – наше унутарње испуњење, али и наш бол због оних који пате, а које све више доживљавамо као себе саме.
Смисао ове приче није ни у томе да се други воле на рачун сопственог бића. Јер Христос је рекао: «Љуби свога ближњега као себе самога.» Део: «као себе самога», ми најчешће потпуно заборављамо. А да и не говорим колико и не слутимо како је тешко упознати и заволети себе.
Данас готово да нема особе која нешто у вези са својим телом не би променила.Тежња ка лепоти (и физичкој и духовној) дубоко је људска, чак опажање лепоте представља корак ближе опажању љубави; али ова жеља за физичким преображајем веома је често одраз дубоког неприхватања себе и с тога потребе да се буде неко други и нешто друго. Лако се одлази у крајности, с једне стране, расте искључиво величање физичке лепоте, а с друге стране, ниподаштавање сопственог тела. Као што ми тек када смо прихваћени онакви какви јесмо успевамо да будемо и оно што желимо – тако је и са нашим телом и њему је потребна и пажња и прихватање. Волимо своје тело и ослушкујмо га! Оно има пуно тога да нам каже и свакодневно нам говори... Многе болести тела указују на неправилности у нашем духу.
Погледајте се у огледалу и кажите себи нешто лепо. Пожелите себи диван дан! Реците себи да заслужујете радост живота! Не збуњујте се када вам неко каже да сте лепи, добри, да је у вашем друштву пријатно, већ се захвалите са осмехом на лицу.
Упркос томе, што нас готово нико не учи да волимо себе, крајњи је тренутак да на томе почнемо озбиљно да радимо. Али не да себе волимо нарцисоидно, верујући да смо савршени и не допуштајући никоме да дирне у ту «свету» слику. Не зато што имамо добре оцене, успешну каријеру, сјајну гардеробу или изузетну линију, већ просто зато што смо деца Живота, деца која греше јер много тога не знају, али и деца која су отворена да уче и расту. И зато што нас Живот воли баш такве какви јесмо и не одустаје од нас, ма колико ми покушавали у свом неразумевању да одустанемо од Њега.
Колико год да смо физички лепи, не смемо заборавити да уистину зрачимо тек ако поседујемо унутарњу светлост, то јест, да је управо љубав највећи извор наше лепоте. Један мистик каже да анђелима лепи људи ако су зли изгледају као чудовишта, а они који су племенити – много лепше но што се чине другима и себи самима.
Парадоксално, што су бића удаљенија од умећа љубави то лепше о себи мисле и не дозвољавају ни себи ни другима да се у њихово «савршенство» дира. Бића ближа љубави, насупрот њима, све су отворенија, свеснија своје несавршености и све спремнија за нове изазове и нова преобликовања и захвална су онима који им укажу на њихове грешке. Најмудрији човек старог света – Сократ, рекао је: «Знам да ништа не знам». Мудар се не стиди незнања, већ прича о њему како би га у саобраћању са другима што више превазишао. Уосталом, није ли Живот великим делом и тајна и није ли баш у тајни, која откривањем све више расте, и његова лепота?
Проучавање нациста, којима је суђено на Нирбершком процесу, показало је да је њихова главна заједничка особина немогућност да саосећају са другима, да се уживе у туђу ситуацију. Карактеристично за овакве људе је и претварање. Сви велики диктатори волели су да се сликају са децом. Зли воле да стављају маске и да се крију иза лажних велова љубави, јер чак и они осећају да нешто са њима није у реду, да такви какви су не могу разоткривени међу људе. Стога, они често улазе и у разне хуманитарне и религиозне организације.
Убеђена сам да се љубав може учити и када би постала предмет нашег усвајања од малена, да би оваквих несрећних бића, које Скот Пек назива људи лажи (у истоименој књизи), било много мање, и да би уопште сва бића била далеко радоснија но што је то сада случај на нашој планети.
Тек након озбиљног упознавања са светом науком љубави ми можемо да почнемо да уживамо у плодовима љубави, који су увек у смирењу, у радости, у цветању свих наших могућности, у предивном, дубоко смисаоном узрастању читавог нашег бића. И тек тада ми можемо и са другима, сроднима по љубави, да остваримо однос испуњен љубављу.
Лео Баскаља пише да је суштина љубави према другима «уверити их да смо посвећени њиховом расту, остварењу њиховог неограниченог потенцијала. (...) Чим ме љубавна веза не води ка мени, чим у љубавној вези ја не водим другога ка њему, та љубав, чак и ако изгледа најсигурнија и најзаноснија приврженост коју сам икад искусио, није права љубав. Јер права љубав је посвећена сталном постајању. Кад, из било ког разлога, тај процес нестане, љубав постаје монотона, равнодушна, и осуђена је да избледи.»
Љубав тражи сродну душу, јер онај који зна да плеше, не може уживати у плесу са оним који то не зна. А плес живота најотменија је и најизазовнија уметност, увек нам додаје нове кораке али и пружа задовољство које се ни са чим другим не може мерити.

 

ПЛЕС СА ПАУНОВИМ ПЕРОМ

Волети!
Волети свако буђење
и тоњење у сан...

Волети сваки дан
и грлити га страсно,
и голицати га као дете...
И гледати како се ваздух смеје
док милује ти рамена...
И смејати се с ветром
који лети и нестаје...

О волети сваки покрет,
реч, дах...

Волети све очи
које те гледају
и оне које те не виде...

О волети! волети! волети!
и лепо и ружно,
јер нема ничег ружног
ако га додирнеш љубављу.
И зато волети све,
без оклевања и страха!

Дозволити и души и телу
да пођу на било коју страну
и сасвим те изненаде,
јер када волиш
љубав је у свим правцима
и све је чудесна игра,
очаравајући звездани плес
у коме нема погрешних корака,
(не зато што не постоји грешка
- већ зато што нема грешке
коју љубав
не може да преобрази
у лепоту.)

Волети, волети и само волети!
А из савршенства љубави,
као цвет из пупољка,
израња плес,
тај врхунац блискости
између човека и човека,
човека и космоса.

О не постајати плесач,
већ плес сам...
И ништа не знати унапред,
сваки покрет
примати као дар,
док у тишини бића
звезде проналазе стан,
а ритмом зачудним
у музику своју
претвара нас љубав...

И нема самоће
у овом свечаном чину
најбезбрижнијег нестајања!
Са нама плеше
све што је срце
икада љубило.

И зато плесати, плесати, плесати!
И волети!
Јер само лепота љубави
може да нам врати оно
што нам живот
непрестано узима.

 

ПЕСМЕ САВРШЕНЕ ЉУБАВИ
13, 14, 16, 17, 32, 34, 35

МОЛИТВА ЗА ЧОВЕКА ШТО ИДЕ ПРУГОМ
Молитва за човека што иде пругом, Реч ми рече (Реч љубав, Реч дати, Реч искреност,
Реч одговорност, Реч срећа, Реч бајка), Зидање храма

МИЛУЈЕМ ТЕ БЕЛИМ КРИЛИМА
Од Лувра до Милешеве, Кандило

БИЋЕ КОЈЕ ВОЛИ...

O КЊИЗИ