МИЛУЈЕМ ТЕ БЕЛИМ КРИЛИМА

 

ОД ЛУВРА ДО МИЛЕШЕВЕ

Дајем све Мона Лизе света
за једног Белог анђела,
поглед најзагонетнији
за трептај крила
и комад плаветне доброте.

Дуг пут је пред Тобом, Ђоконда,
од Лувра до Милешеве,
од престонице уметности
до небеске метрополе.

Ти, пред којом клањају се
будни и они што сневају,
лепоту ту не слутиш још!

Ал' никад више
исте биле не би
те моћне очи Твоје,
у које стаде сва тајна људска,
кад виделе би
Белог анђела из Милешеве.

 

ПЕСНИКУ

Уживање других
у Твојој песми
није за Тебе.

Јер песма нова
пред вратима
већ чека...

Са сваком
недопеваном
грех Твој расте...

Само док певаш
становник си неба.

Ако си уистину песник
на све
одговори
песмом.

 

ТАЈНА ПЕСМЕ

                        Бранку Миљковићу

Ја не знам
ни један језик
и ни један ми цвет
познато не мирише.

Мени су све боје нове
и музика ми сва
из незнана стиже.

Песма је тренутак
моје немуште тишине.
Она једина зна
оно о чему не умем
ни да слутим.

Кућа
за пужа голаћа
што се нигдином њише...

Песма – једино ништа
које постоји
и које дише...

 

МИЛУЈЕМ ТЕ БЕЛИМ КРИЛИМА

Ти си моје једро
и ветар у њему,
музика
тишина,
шум крила
и њихова белина.

Покрет
у Твоме телу
кроз облик
душе моје
тече...
И покрет
мога тела
само је река
што душом Твојом се
креће...

А Ти, то јест, ја,
ниси ни вода ни обала...
ни месец
ни његов одсјај
у реци.

Милујем Те белим крилима...

 

ШТА ПОСЛЕ РЕЧИ

 О нисам знала
да немост
облик је молитве,
да тишина
рука је
којом небо милује.

Слутила нисам
колико речи су
тамнице,
колико неважне
беху бојазни:
Шта ако нас
напусте речи?
Шта ако
ишчезну снови?

Сада упознах себе
као слово без кога
говор је немогућ,
а оно не говори.
И у блаженству свом
и не сања
да ли га ко
изговара.

 

ЉУБАВ КРИЛА

 I

О како велик је свет!

Замилуј,
замилуј крилима
све што се
додирнути може...

Јер љубав наша
није само наша
она припада свима...

Можда ће једном
благошћу Твојом
и Сунце
да греје...

II

Рашири крила и лети...

У лету
сва је
васиона.

О не бој се!
Она знају
куда Те воде.
Ма било
и изван овог света,
увек до Твога
срца
долете.

Никад не заборављај
да имаш крила!
мала као у свица,
велика
о много већа
од планете.

Док клизиш бешумно њима,
сва бића са Тобом лете...
и сви смо анђео један
на рукама Господњим.

 

ПИСМО ВОЉЕНОМ

О путуј
и не осврћи се!

Господ ће
све оно што желим,
ако је речи достојно,
кроз другог неког
да Ти каже.

Ни реком снова
не теци ка мени!
Ја нисам тамо
где је Сунце.

Иако нестајаху
кад преплитаху нам се тишине,
још увек, наше су сенке
пуне тамног хлада.

О путуј мирно,
с благословом мојим!

Знам да Те
на свету овом
нико волети не може више
но што Господ љуби.

 

МОЛИТВА НА ДАН ВАСКРСЕЊА

О Боже,
данас на дан Васкрсења
опрости што у мени
радости нема.
На крсту своме
још сам припијена.

И љубав и вера и нада
све је то само со
што по безданим ранама пада.
И Дух Свети када се спушта
копље је војниково
срце што пробада.

Господе,
зар на крст се попео ниси
и због крста мога?
Зар васкрсење Твоје
и мени не припада?

О Исусе,
данас и мене васкрсни, брате,
и мене са мога крста скини,
дахом мртвих
да не дишем више,
сенка мене
туђе да не склапа руке
у молитви.

 

ОДГОВОР

Онај
ко спреман није
љубави ради
на распеће
никад са крста
ни скинут
бити неће.

 

ПО ЗАКОНУ ЗВЕЗДА

Са болом овим
тек – цела,
на свету овом
поново жива.

Да л` исто овако
ходала је
и она морска вила?
што због земаљског принца
из сиренских
изрони дубина,
на копну кобном
кораком сваким
ко ножем прободена.

Да ли
тај убод страшни
цена је ходу
којим се корача
по закону звезда?

 

ОНО ШТО НАС ВЕЗУЈЕ

Сво ово време
никакво није време;
све ове године, сати, минути...
наилазе и повлаче се
као таласи,
а копно остаје исто
и исто остаје море.

И зар је уопште важно
разуме ли обала
сваки талас који јој долази
и разуме ли море
сваки талас који му се враћа?

Кад оно што нас везује
не пролази!

 

ПИШЕМ ЛИ?

Пишем,
или то моја љубав
негде мора да живи?

Пишем,
или то љубав хоће
и после мене
да постоји?

Пишем,
или би то ова љубав
и кад ме не буде
да те воли?

 

ПОСЛЕ ЉУБАВИ

После љубави,
а  још постојим.

Начета је тајна
и све је просуто
и пусто...

Опет почетак је,
а ништа
пуноћом не мами.

О да ли се заиста
у дисање убраја
дах после љубави?

 

ОНО ШТО ЈЕ У НАМА

Обоје очекивасмо чудо
што из сваког
искрадало се дана...

Кућа Оца нашег
много је даља...

А место на коме
кључ њен се скрива
тако је близу...

О зашто најкасније
видимо оно
што је у – нама?

 

КАНДИЛО

У космосу
ја сам сама.
Око мене
све је тама.

Где су звезде
и планете?
Галаксије
и комете?

Гле, у мени
оне лебде.
Гле, у мени
оне светле!

O КЊИЗИ