ЗЛАТНИ ПРЕСЕК ДУШЕ

Поред видљивог златног пресека (идеалне пропорције), који се изражава кроз лепоту, постоји и онај скривени, унутарњи, златни пресек душе, до кога се стиже уз помоћ љубави.
Скоро да је сувишно рећи да су за наш живот од огромне важности и један и други.
Ова књига настала је у трагању за златним пресеком душе на различитим пољима нашег духа и нашег свакодневног живота, о којима углавном мислимо да знамо све, а често знамо тако мало.
Књига се састоји од четрдесетак текстова о љубави и уопште духовности (О великој љубави, О здравој љубавној вези, О разумевању, О лажној нади, О нездравом помагању другима, О манипулацији и љубави, О љубави према у љубави оскуднима, О молитви, О Божјој уздржаности, О васпитању, О студијама љубави, О оздрављивању кроз заједницу, О вери и сујеверју, О пророчанствима...).

Иако тек изашла, књига Златни пресек душе већ наилази на изврстан пријем код читалачке публике. Ево једног мејла:
Драга госпођо Невена,
Ваша  књига Златни пресек душе од оних је које се држе на узглављу,  читају оном поред себе, или преко телефона (удаљеном  пријатељу)...
У ствари, она  је  као приручник за најважније животне појмове, односно за живот. 
То је књига коју бих желела да читају сви (и светли и тамни).

                                                Љиљана Зечев, историчар уметности


ЗЛАТНА
ПРОПОРЦИЈА

Готово кроз читаву историју, људи не престају да трагају за идеалом лепог, оличеном у савршеној пропорцији – у такозваном златном пресеку.

Златним пресеком не злате наш живот само лепе уметности (сликарство, вајарство, архитектура, примењена уметност), њиме је прожета целокупна природа. Може се пронаћи подједнако у кућици пужа као и у слици галаксије.

По мом дубоком уверењу, лепота је једно од лица љубави. Поред видљивог златногпресека, који се изражава кроз лепоту, постоји и онај скривени, унутарњи, златни пресек душе, до кога се стиже уз помоћ љубави.

Сувишно је рећи да су за наш живот од огромне важности и један и други.

Сви великани људске мисли знали су и знају да невидљиво даје лепоту и смисао видљивом.

Ова књига настала је у трагању за златним пресеком душе, за идеалном пропорцијом, на различитим пољима нашег духа и нашег свакодневног живота, о којима углавном мислимо да знамо све, а често знамо тако мало.

Када кажем да се залажем да љубав и области духа с којима се она прожима, представљају највредније знање, које заслужује најозбиљније могуће студије, многи, чак врло образовани људи, запрепасте се и уопште не могу да замисле ни најмању тему која би се на такви студијама могла изучавати.* Уверење да о љубави нема шта да се учи, да је она ствар само нашег унутарњег осећаја, тужна је слика духовне пустоши наше цивилизације.

Љубав је лепота душе, њено здравље и апсолутни услов за њено смирење и радост, за блаженство, коме душа, били ми тога свесни или не, не престаје да стреми.

„Нема те поезије, каже Тагоре, која би могла да се вине до оних висина до којих допире љубав.”

Љубав је у сродству са свим постојећим и све прожима, као суптилни закон постојања.

Прожимање нашег духа од стране љубави, и довођење у иделну пропорцију, у златни пресек душе, у свим ситуацијама нашег живота, од најобичнијих до оних узвишених – тема је ове књиге.

* О љубави, њеним различитим видовима и њој сродним пољима духа, пишем у есеју
О љубави, у књизи Љубав / Love (Book&Мarso, Београд 2003).



БИЋЕ КОЈЕ БИ ДА ВОЛИ ИЛИ ПАРАДОКС ЉУБАВИ

I

Ако човек себе, уистину, доживљава као биће које би да воли, онда се најпре мора суочити са једном разочаравајућом истином: љубав је често последње што заиста жели!

Тек од ове истине, илити тек од овог парадокса, ако смо спремни са њим да се суочимо, почиње наша љубавна прича.

Као што психолози кажу: иако су они који сами одлазе на терапије често међу најхрабријима на планети, већ после ако не прве а оно бар неколико првих сеанси долази се до чињенице да је промена, због које се све и започело, последња ствар за којом њихово биће у својој дубини жуди. Или, другим речима, у њима постоји необично јак отпор у односу на промену. Успех терапије у многоме зависи од спремности и истрајности да се тај отпор савлада.

Исто је и са љубављу. Истински се излечити, то јест, доживети суштински квалитетну промену, у основи је у томе да научимо да волимо. А готово сви ми који толико сањамо о љубави, причамо, па чак и пишемо о њој, имамо у себи изузетно јак отпор и велику потребу да бежимо од љубави. Наравно, увек су други ти који нас не воле или не умеју довољно да нас воле.

У суштини, љубав је најозбиљнија ствар која нам се може догодити, а самим тим и најзахтевнија, и ми је се веома плашимо, јер нас скоро у потпуности превазилази.

Љубав је као отискивање на пучину. Чак и ако умемо да кормиларимо – то није довољно, потребно нам је и добро време, које од нас не зависи. Љубав је брод који никада до краја није у нашим рукама; он зависи од милости природе и милости неба, и ми морамо бити спремни за контакт са невидљивим а увек присутним силама живота. А за контакт са видљивим и застрашујуће пространим и дубоким океаном и невидљивим а бескрајно моћним ветром, који увек лебди над морем, потребно је изузетно пуно храбрости. Стога је љубав највитешкија од свих дисциплина. Она је такорећи борилачка вештина. Кретање у сусрет љубави налик је поласку у бој и решености да се ако треба остави живот на бојном пољу, али да се не изигра праведна ствар, најправеднија од свих могућих.

Пут у љубав је излазак на мегдан нашег живота, то је наше бити или не бити. Сви животи, апсолутно свих бића, припрема су за овај одлучујући тренутак, за отискивање ка љубави. Заправо, припрема су за истински живот који тек почиње с љубављу.

Свесно да љубави први је тренутак у нашем животу који се, одиста, може назвати храбрим, после кога тек наша храброст почиње да расте и да се развија.

Но када кажемо да љубави, тек смо у предворју љубави. Оно што би тада требало да спознамо није колико ми, заиста, желимо да волимо, већ колико се ми потајно прибојавамо љубави, колико је велика наша моћ изврдавања и скривања од љубави.

Да бисмо научили да волимо, морамо постати свесни свог отпора пред љубављу, свог огромног страха од љубави, чињенице да нам је веома тешко да јој се у потпуности предамо, да једноставно, као деца пред родитељем, раширимо руке и полетимо јој у загрљај. А тај загрљај је оно за чим од рођења не престајемо да чезнемо, због чега плачемо и јадикујемо, и, најзад, за чим вапимо.

Љубав је наша основна храна, наша једина права храна. А ми смо бића изгладнела без љубави, ми смо Етиопија гладних; наша потреба за љубављу хиљадама пута је јача од потребе коју пустиња има за кишом. Сви наши проблеми одавде крећу.

Љубав, та велика реч коју одлажемо, камуфлирамо, закључавамо у тривијална значења, како бисмо сакрили од себе самих чињеницу да ипак постоји и да нас, макар се заигравали и самозаваравали хиљадама година, ипак, упорно и постојано чека. Тачка на нашем путу коју не можемо да заобиђемо, али пред којом као да можемо да проведемо читаву вечност покушавајући да је игноришемо.

Међутим, ко хоће да путује мора да уђе у град љубави, јер сви путеви тамо воде. Наравно, осим ако неће заувек са мртвима да сахрањује своје мртве.

Зашто је један од наших највећих страхова, ако не и највећи, управо страх од љубави? На ово питање свако сам мора да потражи одговор, јер ово је суштинско питање нашег живота, наше вечности.

II

Сви људи око нас, сви они привучени у нашу непосредну близину, оличења су нечег у нашој души. Што су ближи то је порука коју нам носе значајнија, то је оно што треба да видимо у огледалима њихових душа више наша сопствена душа.

Неко је оличење наше тежње за слободом, радошћу, авантуром, или наше потребе за реалношћу, за проницљивошћу. Неко лењ може оличавати нашу сопствену инертност, нашу незаинтересованост за кретање, за развијање.

Оно што нам смета у другима, често је баш оно што не умемо да препознамо у нама самима. И не би требало ни на кога да се жалимо. Ми смо управо онолико невољени колико сами не волимо, ни мање ни више од тога.

Увек има ко може да нас воли, само је потребно дорасти до тог неког, приближити му се сопственим узлазним кретањем.

Нема љубави без разумевања, и себе и других, нема разумевања без упознавања, нема упознавања без стрпљења. Свако је различит. Волети га значи упознавати ту различитост, поштовати и подржавати ту различитост, као и услишавати здраве потребе те различитости. Потребе које могу бити прилично различите од наших.

За сваког од нас има наде, тако пуно наде и тако бескрајно много неосвојеног простора! А како каже Башлар: „Простор, велики простор је пријатељ бића”. Пријатељ је, уистину, ту, свуда око нас. Наш вечни Отац, рука која нас држи да не потонемо у ништавилу, невидљива нит смисла који нас спаја као шаре у тканици.

Љубав која је у нама и онда када сами нисмо у себи, илити при себи. Љубав у нама и када не слутимо да постоји. Љубав као прапочетак, као пут и исходиште. Љубав као бол и као радосно благосиљање бола. Љубав као све, као недељиво Једно.

Љубав као појединачна душа која је надрасла зидове сопствене чаше и прошла кроз зидове свих чаша и са свима је један очаравајући напитак, који се никада не може испити до краја, јер се узимањем, насупрот познатим законима природе, увећава.

Љубав као једина права природа, као закон над законима коме се сва природа покорава. Љубав, њен вечни парадокс, вечна лепота и вечна тајна...

 

О ЗДРАВОЈ ЉУБАВНОЈ ВЕЗИ

Ако смо у емотивној вези са неким ко нам је и сувише загонетан, неодређен и чудан, са неким ко нас својим понашањем мучи и наноси нам бол, због кога било у ком облику непотребно патимо, јасно је да нисмо у здравој љубавној вези. Особе због којих смо несрећни, или чак пожелимо да се убијемо, свакако нису особе вредне наших суза и наше туге. Прави људи, истински здрава и вредна људска бића, никада нас не доводе у такве ситуације.

Зашто онда уопште сва та туга? Она је знак нечег болесног у нама. Све док човек у свој свет привлачи створења која му наносе бол, то је неоспорни знак његове сопствене болести.

Стога, уместо што се панично хватамо за друге, тражећи у њима извор задовољства и радости, неопходно је да се дубоко загледамо у себе и потражимо сопствено здравље.

Пут до духовног здравља је једини пут до среће. Ментално, односно, духовно здравље једини је прави темељ било какве наше грађевине, ако заиста желимо да то што градимо има своју истинску вредност и да траје.

Међутим, како на читавој планети скоро да и нема апсолутно здравих особа, свима нам је у мањој или већој мери потребно лечење, то јест, усавршавање. Суштина Живота, његов дубоки унутарњи ток, или како би наука о књижевности рекла подтекст, сав је у тој тежњи да нас милом или силом погура напред.

У нама је пуно отпора и инерције, с којима се ова животна сила непрестано хвата у коштац. Овај процес одиграва се били га ми свесни или не. Но, када га у себи осветлимо, једина права одлука је да постанемо савезници Живота у савладавању сопствене лењости.

Лењост је, одиста, у сржи свих зала. Она стоји иза нестрпљења, иза љутње и гнева, иза немарности, непромишљености, иза сваког зла, иза свих незадовољстава.

Лењост стоји и иза наше жеље да досегнемо срећу пре но што остваримо своје духовно оздрављење. Тако се сви ми понашамо помало слично наркоману који уз помоћ дроге жели пречицом у Рај. Али, авај, уместо Раја, ми се често крећемо од кошмара до кошмара.

Свако одговорно промишљање о себи и свом животу, морало би да крене од питања сопственог духовног оздрављења. Овде се одмах поставља као прво питање: Шта би све и ко би све у овом случају могао да нам помогне?

Религиозни би рекли да је то религија, посвећење вери, обраћање Богу и духовнику. Склони науци саветовали би психологе и психијатре. Лекари би казали да је неопходно прво излечити тело, то јест, паралелно га лечити, наравно, ако је и оно болесно. Нутриционисти би се заложили за здраву храну. Склони књижевности и филозофији препоручили би добре и дубоке књиге. Уметници би предложили трагање за собом кроз креативни чин. Спортисти би нам саветовали рекреативне активности. Модни креатори, козметичари и фризери – улепшавање. Пријатељи би нам ставили на располагање један део свог времена како бисмо могли са њима да поделимо оно што се не може поделити са осталима.

Одабрати било шта од горе наведеног већ је један корак, на путу од хиљаду миља. Али, чини ми се да је најбоље комбиновати све ово, наравно под претпоставком да увек имамо посла са квалитетним личностима, било да се ради о духовнику, психологу, психијатру, писцу књиге, спортском инструктору, лекару или пријатељу. Јер Живот је необично сложен феномен, и сваки нови угао из кога га сагледавамо и кроз који му прилазимо обогаћује нас на нови начин.

Међутим, како стићи до квалитетних личности, како не погрешити, не упасти у замке толиких шарлатана? У свему што радимо, молитва је наша најбоља и највећа заштита. Непрестано унутарње обраћање Господу од непроцењивог је значаја за читав наш живот. Све што у молитви искрено заиштемо даће нам се и на свако истинско питање, које нас суштински заокупља, добићемо одговор. (Ово говорим као сведочење свог најдубљег личног искуства.)

Бескрајно је важно да што више изоштравамо своја суптилна чула за ову врсту комуникације са Животом, то јест, са Богом, како бисмо могли да препознамо Његове одговоре и да примимо Његове дарове. Он се често изражава описно, метафорично, алегоријски. Стога је Његов језик, који волим да означавам као живо писмо, најважнији језик за људска бића. А суштина овог језика упућује на значај бављења уметношћу, то јест, познавања уметности и развијања слуха за њу.

Једном приликом у манастиру, игуманија ме је послала у њену канцеларију са једним старијим монахом да потражимо печат. Али печата нигде није било и ја сам после дужег тражења предложила да одустанемо. Отац Макарије ми је на то рекао: „Бог нам је све дао, само треба да погледамо око себе.” И наставио је крајње стрпљиво да претура по игуманијиним хартијама и фијокама. Ускоро печат је био пронађен.

Заиста, све је ту око нас, ни не сањамо колико је све на дохват руке. Наша патња је димна завеса, која нам, с једне стране, оптерећена разочарањима и страховима, не дозвољава да видимо, а, с друге стране, управо је она та која нас гура на чистину.

Ми не патимо зато што нас Бог заборавља и зато што Га је баш брига за нас, ми управо патимо, зато што је то, између осталог, један од видова божанске заинтересованости за нас. По изласку из било ког проблема ми смо бар мало мудрији и јачи но што смо били пре тога, а самим тим смо и Богу ближи, ведрији и ослобођенији за неке нове стазе и пропланке.

Оно што често заборављамо то је да нисмо ми ти који некога можемо суштински спасити. Као што лекар лечи а Бог исцељује, тако и ми можемо помагати другима на путу њиховог избављења, али је Бог тај који их једини, заиста, може избавити.

Ми људе можемо спасавати до извесне границе. Ту границу поставља, са једне стране, наша слободна воља (докле осећамо да има смисла помагати), а с друге стране, која је и најважнија, слободна воља онога кога покушавамо спасити.

Не треба заборавити да ову потоњу границу ни сам Господ не прекорачује, као што никада не треба сметнути с ума да нас Бог све много више воли но што ми можемо волети једни друге. Па, ако Он, с толиком својом љубављу, неке људе пушта да пропадају, било физички било духовно, не значи ли то да је тим људима пропаст, из неког разлога, готово неопходна?

Неко мора да лупи главом да би уопште спознао да је има. А човек нема право да помаже другоме на своју штету. Таква помоћ је болесна и треба се од ње лечити. Претерана брига о другима мешање је у Божји посао, нека врста гордости и безбожништва.

Жене нарочито воле да „спасавају” мушкарце и у стању су да направе свакакве будалаштине и бескрајно да се понизе, како би задовољиле порив своје „огромне љубави”. Но, бојим се да се ради, пре свега, о огромним размерама болести. Колико ико од нас зна случајева да је неко неког, заиста, спасио?  Наравно да има оваквих примера, али су веома ретки, и дешавају се само онда, и искључиво онда, када тај неко и сам жели да буде спашен.

Први знак лоше везе је онај тренутак када било жена било мушкарац доведе оног другог у ситуацију да се понижава. Ако је друга страна ближа здрављу одмах ће препознати симптом болести и или га сасећи у корену или, ако је то немогуће, прекинути нездрав људски однос. Стрпљење мора имати своје здраве границе.

Време је наше највеће богатство. Оно је дата нам могућност да нешто урадимо или не урадимо са својим животима. Однос према времену је однос према самоме себи. Колико поштујемо своје време, колико смо пажљиви према времену – толико волимо себе. Начин коришћења времена веома много говори о нама самима.

Никоме нисмо дужни да поклањамо тек тако своје време. Ако је време посвећено другој особи обострано корисно и испуњава и нас и ту особу племенитим осећањима и делањима, онда је то време смислено време и у складу је са самим током Живота.

Када се расипнички и бахато односимо према времену, тада Живот почиње да нас опомиње. Пре но што се било коме деси нека несрећа увек следе опомене. Као у спорту, најпре блаже опомене, а затим, ако оне не помажу, долази до избацивања из игре. Неке ствари се могу сагледати тек са клупе. Потребни су нам сви углови.

Човек греши онолико пута колико за тим има потребу, односно онолико пута колико му је потребно да увиди шта је оно што му измиче. Јер увек је оно што у причи недостаје и оно што нас збуњује. А то нешто, дуго неосвојиво, тајанствено и недостижно, та моћна нејасна сила што нас привлачи или одбија, у ствари, кључ је, разрешење проблема.

Пошто сам се као девојчица веома бојала свега и свачега, од духова до марсоваца, отац ме је учио да кад год се нечега уплашим погледам храбро у том правцу и кренем да видим шта је то што је шушнуло, лупнуло, покренуло се. Спремност да се пронађе и подигне завеса непознатог, тајанственог, застрашујућег – веома је важна способност.

Као у филму Чаробњак из Оза уместо свемоћног, страшног чаробњака, иза завесе се најчешће налази обичан човек, са свим својим моћима и немоћима. Иза завесе се увек налази нешто много реалније и дохватније, и најзад много једноставније, но што нам се и могло чинити.

У крајњој линији, иза завесе је увек онај скривени, неосветљени, одбачени и рањени део нас самих, који, као дете које се с нама игра жмурке, чека да га пронађемо, препознамо, помилујемо и прихватимо с љубављу. Љубав је једина сила излечења. Заволети себе и друге суштина је приче. Али заволети значи упознати и разумети. Јер, како запажа Алфонс де Ламартин: „Онолико колико не разумемо, толико не волимо.”

Онолико колико не разумемо себе, толико не волимо себе, али баш исто толико нисмо у стању ни да волимо друге. Јапанска мудрост каже: „Када се приближите себи, приближиће вам се и други.”

Здрава веза је могућа само када се пронађу две ментално здраве особе. Не треба се бринути за другу особу, ако се побринемо за себе она ће се неизоставно појавити. Закон Живота је да човек увек привлачи оно што му је потребно. Ако није здрав привући ће нездраву особу, како би у туђој болести као у огледалу препознао своју сопствену.

Увек су ми и смешни и тужни људи који се жале на своје партнере не увиђајући ову законитост, не схватајући да тако „лоша” особа никако не би могла да уђе у њихов живот када би са њима самима било све у реду.

Кроз људе са којима градимо везе Бог нам шаље веома важне поруке, они су метафоре нас самих. Проблем је једино у томе што веома дуго остајемо неписмени за најважније писмо нашег постојања – живо писмо, које нам се пре или касније открива као писмо љубави.

 

О ВЕЛИКОЈ ЉУБАВИ

I

Разговарајући са људима, нарочито са старијима, увидела сам да скоро свачији живот, ма колико буран био, уистину обележава тек једна велика љубав, ретко две, за три једва да сам чула. Па и ако постоје две опет је једна од њих по нечему већа, значајнија, чудеснија.

Збиља, шта је то велика љубав? Велика љубав једног живота, која га, најчешће, као само њему знана звезда невидљиво обасјава? Кажем невидљиво јер, на жалост, људи обично нису у браку са својом великом љубављу. Али до своје смрти остају у тихом знаку те љубави. Та љубав их прати као сопствена сенка, као откуцај властитог срца, као дах који не престаје да им се враћа.

Једном мом пријатељу старија жена у возу отворила је своје срце. Имала је у животу само две велике љубави, срела је само два човека који су јој у свему у потпуности одговарали. Једног је упознала кад јој је било четрдесет, другог када се већ приближавала шездесетој. А у оба случаја она је већ имала одраслу децу. Њен закључак или утеха био је: „Да сам чекала правог не бих имала децу, породицу...”

Пријатељица мојих родитеља, лежећи тешко болесна на самртном одру, неколико дана уочи смрти, поверила нам је да је сањала младића чија је она била велика љубав у младости, а који је рано умро не оженивши се. Иако је очигледно и он њој био драг, напустила га је због свог супруга и сада као да је увиђала да је направила грешку. Сањала је како јој шири руке и иде у сусрет говорећи јој пресрећан да је већ дуго чека и да ће најзад њих двоје бити заједно. И она је у сну била пресрећна и озарена, и чак нам је и тај сан причала некако радосно узбуђена, као да је он био једина светла тачка у њеној смрти.

Једна друга жена, у годинама, поверила ми је радосну вест. Некуд из далеког иностранства у њен град дошао је човек који је био љубав њене младости и кога је и она, такође, као и претходна жена, сада схвата, грешком, оставила због мужа, са којим се пре извесног времена развела, и са којим има већ одраслог сина. Но, и човек њене младости се развео, и одлучио да је потражи и управо ју је запросио.

Уосталом, причу о великој љубави, која обележава један живот, не престајемо да читамо у скоро свим познатим љубавним романима и причама. У потрази за апсолутом, за идеалом, човек неизбежно наилази на своју велику љубав, на душу у коју се његова душа утапа без препрека и озледа, као да је скројена по мери његове властите. И не само утапа у радости, слободи и миљу душевном, већ расте и осећа се више живом но у присуству ма кога другог.

Многи се подсмевају оном делу песништва које велича љубав према умрлој драгој, говорећи да тешко да би те љубави, да драга није умрла, заиста трајале и у стварном животу биле тако срећне. Чувено је питање да ли би Ромео и Јулија као брачни пар успели? Не могу да кажем да знам одговоре на овакве сумње и оваква питања. Али оно што сви поуздано знамо то је да тешко да би они људи који толико пате без својих великих љубави могли толико патити и са њима.

Човек има потребу да оствари тежње свога срца, чак има обавезу да их оствари, и то пре свега обавезу пред самим собом, пред својим властитим бићем. То је дуг који дугујемо себи.

Увек је боље кренути у сусрет својој чежњи но бежати од ње. Јер од свега се може побећи само не од себе. А како наше животе никако не сматрам ни почетком ни крајем, већ само једним делићем вечности, онда чему једно кукавичко ломатање по вечности?

Међутим, знам да кукавице морамо бити онолико дуго док не скупимо снаге и мудрости за храброст. Колико би нам свима лакше било када бисмо више поштовали светињу љубави и када бисмо једни друге охрабривали и учили о љубави, како не бисмо пропустили тај узвишени трен када, у пратњи анђела, у наш живот уђе то посебно биће, које има при себи ту свету моћ да нам отвори прозоре ка небу, ка истинској радости, ка стварном усхићењу лепотом свега постојећег.

Велика љубав има у себи нечег светог, нечег узвишеног, нечег што нашу душу узноси и чини посебном, драгоценом, смисаоном. Она долази као провиђење, као анђеоски поклон. И она уистину јесте драгоценија од свега другог, и само њоме имамо право заменити све друго. То не значи да треба заборавити своје обавезе, али то значи да у име ње имамо право прекинути друге везе и односе у којима такве љубави нема. Таква љубав једино може да се подудари са оним што називамо тајном и светињом брака.

Као да су сва времена нама знана – времена занемаривања и неразумевања љубави. Чини се да је тек по неко полагао озбиљну веру у љубав. Па и данас многи су помирени са патњом због љубави, са љубављу као неостваривим сном.

Ја сањам о времену у коме ће љубав бити водиља, светиња, најдубља и најлегитимнија човекова тежња. О времену разумевања, учења и слављења љубави.

II

Болесна појава коју психолози описују као зависничке односе у љубави никако не би требало да се меша са оним што називам великом љубављу. Уколико особе у свакој љубавној вези коју изграде са другим бићем испољавају зависнички однос и „сувишну љубав”, однос бескрајне предусретљивости и потирања сопствене личности у име другога, то је онда већ ствар психичке девијације која је за лечење.

Међутим, са уверењем једног дела модерне психологије да је она љубав нездрава која траје дуже од неколико месеци после растанка или нечије смрти – никако се не могу сложити. Неки људи имају део наше вечности у себи и ми имамо део њихове вечности у нама. Уосталом, ова посебна, света и дубока осећања међу бићима (а то могу бити и осећања према пријатељима или члановима породице) имају у себи нечег што превазилази границе психологије и што прелази у чисту духовност, у тајну и мистику.

 

НИЈЕ СВИМА ЉУБАВ НАЈВАЖНИЈА

Не да свима љубав није најважнија, већ се чини да великом броју људи љубав уопште није важна.

А како да љубав и буде важна, кад се обично и не зна шта је то љубав? Одреднице љубави често су толико уске и њима је тако пуно пута сама љубав и те како доведена у питање. Не може нам бити важно оно што нам није јасно, што чак не умемо ни поближе да одредимо, чему нас нико не поучава и што нам дође тек онако.

А опет љубав јесте најважнија! И све је без ње празно и узалудно.

Па ипак, толики људи који живе без љубави, не жале се нарочито и рекло би се да им је добро у животу пуном разних, углавном материјалних интереса, лишеном заноса који измиче свакој рачуници.

Многе велике љубави постале су тужне управо с тога што је неком љубав била мање важна но оном другом.

Сваки пут када смо сведоци да човек између љубави и нечег другог (најчешће сигурности) одабере то нешто друго, а чини ми се да смо сви небројано пута били оваквих догађаја сведоци, они не могу а да у нама не оставе мучан утисак и да не измаме неку општечовечанску тугу.

Уистину, када ћемо престати да трампимо дијаманте за кликере? Када ћемо престати да изневеравамо оно најбоље у себи зарад неког мртвог себе што чека у реду за погреб?

Љубав је оно што нам даје животност и буквално живот. Када смо у љубави ми смо будни за себе и свет око себе. Ми смо свесни себе и света који нас окружује на један дубљи, племенитији, лепши па и лакши начин.

Кад год изневеримо љубав, то је знак да је у нама превладао страх, да је у нама мали ја победио великог Ја.

Па опет, зашто љубав није свима важна, а камо ли најважнија?

Ово је још увек много више свет форме но суштине. Задовољити форму то је сан већине. Остварити љубав, то је сан мањине или тек другоразредни сан.

Бити богат или богата, имати лепу и здраву жену или мужа, децу на броју, имати добар посао, сјајну каријеру, путовати, добро се облачити, живети у скупој кући, стану, у луксузном намештају, возити се луксузним аутом, имати модерну и скупу одећу... – све ово за многе је тег који на тасу претеже у односу на тег љубави.

А без љубави нема ни истинског здравља, ни лепоте ни радости, нити је било шта заиста вредно нашег живота и његовог драгоценог времена.

Јер тек љубав свему ономе што желимо даје смисао. И она је оно што се у дубини скрива иза свих наших жеља.

Искрено се надам да ће и модерна психологија, а нарочито савремена школа, коначно поучити човечанство, ономе чему га вековима учи вера, колико су сви поступци лишени свести о дубљем устројству љубави, и у нескладу са овим устројством, заправо поступци погубни за онога ко их чини. Против љубави је увек против себе самога. Без љубави је без себе самога.

Јер ми тек љубављу постајемо оно што уистину јесмо. Без љубави не зна се шта смо. Без љубави тапкамо у месту, с љубављу корачамо и развијамо се. Љубав доноси дарове добра на свим пољима.

Помоћу ње се усклађујемо са целим космосом и, како постајемо његова деца, добијамо и његову заштиту и плодове те заштите.

Без љубави ми смо војници испали из строја, дезертери живота.

Не, не желим да престанем да сањам доба у коме ће љубав бити свима најважнија. И знам да то није само романтичарски или духовни поглед на живот, дубоко сам уверена да је то и једини научни поглед на људско постојање и његов смисао.

 

О НЕЗДРАВОМ ПОМАГАЊУ ДРУГИМА

I

Скоро свим људима је потребно лечење – некима да се лече од зла, другима од „доброте”.

Но, ипак, иако најчешће веома намучени, срећнији су они који се лече од „доброте”, но они који би требало да се лече од зла.

Онај ко има љубави зна да љубави у срцу никада није довољно, да се увек може волети више и боље, дубље, квалитетније и силније...

Иако прилично личи на љубав, једна врста нездраве „доброте” веома је различита од истинске љубави и за разлику од љубави, која се никада не може окарактерисати као прекомерна, ова врста девијације у себи има нечег сувишног и непотребног, па самим тим и прекомерног.

Прекомерном (сувишном) „добротом” човек може повредити и себе и друге, скоро подједнако много као и злом.

Намерно не кажем прекомерним злом, јер је и најмање зло већ само по себи прекомерно. Јер је и најмање зла већ много. Или како би Борхес рекао: „И један погрешан корак је голгота”.

Но, ми смо као људи склони да оправдавамо прекомерну „доброту”, и своју и туђу, и да некако стално за њу имамо разумевања и болећивости. То је вероватно зато што уопште не умемо да разликујемо праву доброту од оне која само на доброту личи.

Овде се неизбежно морамо вратити старим Грцима и њиховој златној средини, која уистину јесте она златна права око које се врте сва времена и сва васиона.

Свако превелико одступање од ње – зло је; једино што прекомерно, сувишно, па и лажно „добро” сматрамо за неко бело зло, доброћудно зло. Међутим, нема доброћудног зла. Од доброћудног тумора се можда не умире, али га ипак ни себи ни никоме кога волимо не бисмо пожелели.

Човек који је склон прекомерној „доброти” неуравнотежен је и себи закида да би друге обрадовао. Све што се даје мора се од нечег узети. Ако се даје у нормалној количини даје се од датог, од онога што нам Господ дарује и што је благословено да се и са другима подели, а ако се даје и више од тога, узима се од себе, од свог здравља и од своје душе, која после таквих давања може остати опустошена као воћњак после олује.

Често се може одузимати нешто важно и потребно и од својих ближњих како би се дало другима оно што им није неопходно. А таква прекомерна давања ни ономе ко их прима добра не доносе.

Уместо да се примаоцу остави простор за његову веру и искање Божјих дарова за њега спремљених, преузима се Божји посао и од себе му се даје оно што никада не може бити онолико велико и значајно као оно што од Бога долази.

Ономе који даје превише недостаје вера да оног другог Бог воли више но ма ко други на свету, као и вера да је онај други способан сам Божју милост да заслужи.

Прекомерна „доброта” тако у себи има нечег агресивног, она је често директно мешање у Божји посао, у тајну насушну и неопходну између сваког појединачног човека и Бога.

Прекомерна „доброта” је непоштовање и кршење граница и очувања свога бића зарад другог бића, као и кршење и непоштовање граница и способности тог другог бића. Она је плод површности, незнања, недостатка дубљег поимања живота.

Њени извори могу бити различити: жеља да будемо важни у туђим очима; да пошто пото докажемо и себи и другима да смо добри; потреба да се жртвујемо за друге како бисмо показали изузетност сопствене личности, неку врсту хероизма (иза кога се често може скривати и мазохизам); потреба да људе освојимо својом предусретљивошћу из несвесног страха да би нас у супротном могли одбацити; осећање да смо другима вредни једино ако смо им корисни, а да сами по себи не заслужујемо неко посебно поштовање; потреба да тако вежемо људе за себе и на неки начин задобијемо моћ над њима; преузимамо улогу дивне велике мајке или оца, јер их такве нисмо имали, а не престајемо за њима таквима да жудимо...

Кад год нешто чинимо из оваквих и сличних побуда тешко да је наш однос са другом личношћу здрав. У истински здравом односу нема страдања.* Нема манипулације. Нема неког посебног, а поготово не прекомерног очекивања. Такав однос испуњен је радошћу, топлином, подршком, поверењем, уравнотеженом разменом емоција и добара, не мерењем у стилу дајем ти да ми даш, већ спонтаним, обостраним, приближно једнаким давањем и примањем.

Идеално би било када чинимо добро другима да ништа не очекјујемо за узврат. Међутим, скоро да је немогуће наћи човека који, ако не свесно а оно подсвесно, кад даје другима не очекује да му буде узвраћено, и то узвраћено на сличан начин и у сличној мери.

Наша давања другима најбоље говоре о нашим сопственим потребама. Зато ово увек треба имати на уму и онда када нам се чини да дајемо потпуно без икаквих очекивња (а посебно је битно да ово имају на уму они који много воле да дају и чине другима, чак и када им други ништа не траже). Кад тад може нам се догодити да се на друге донекле неправедно наљутимо управо зато што нам не узвраћају онако како смо им ми то „показали” својим давањем.

Дуг је пут од прекомерне „доброте” до истинске доброте, као што је вероватно још много дужи од зла до добра. Прекомерна „доброта” може бити и сигнал да је зло у човеку решило да се преобрази у добро, да је започело пут свог покајања. Али, авај, тек започело...

II

Свакој претераној потреби да се помаже другима мора се прићи веома обазриво. Другима се повишено бавимо најчешће онда када се мало или недовољно бавимо собом. Не видимо смисао у изграђивању сопствене личности, па ово за нас веома важно изграђивање замењујемо бављењем туђим личностима и судбинама.

Другима желимо да помажемо и онда ако смо од детињства имали потребу некога у нашој сопственој породици да спасавамо од неког другог ко га је угрожавао, и ово понашање несвесно настављамо у свом каснијем животу. Играмо улогу вечног спасиоца. Чак се често и окружујемо готово искључиво онима којима је нека помоћ потребна. Нама као да и нису занимљиви они којима ништа од нас не треба или то престану да буду оног тренутка када им помогнемо.

Чак и ако људи око нас помоћ не траже и не очекују, ми проценимо шта им недостаје и шта би их учинило срећнијима и на све начине покушавамо да им то наметнемо. Не умемо да будемо у другој врсти релације са људима, осим у спасилачкој.

С друге стране, постоје многе особе које се непрестано оваквим „спасиоцима” обраћају за савет и помоћ. Оне најчешће немају крупне, нити нерешиве проблеме, чак су то чешће банални проблеми, али из своје личне несигурности оне нису у стању саме да преузму одговорност за њихово решавање. Зато им је потребан неко други, неко кога ће лако заборавити ако све крене добро, приписујући, најчешће, успех самима себи, али и неко кога ће исто тако лако оптужити ако ствари пођу низбрдо.

Ови слаби људи често се прикључују на мозгове такозваних спасилаца, који су, такође, шта друго до слаби људи, али вешто играју зналце и мудраце, допуштајући да их молиоци и психички и физички исцрпљују, све у име човекољубља, иза кога се крије њихов једини начин да буду важни, цењени, признати, моћни, односно испуњени колико толико снагом, која им ништа мање но молиоцима недостаје.

„Спасиоци” најчешће несвесно потцењују оне које спасавају, јер полазе од претпоставке да се боље од њих самих разумеју у њихово добро. „Спасавани” потцењују сами себе јер се и за оне ствари које нико не може решити боље од њих самих обраћају другима, углавном нестручнима. Тако се, заправо, нико не бави оним што треба, собом и својим проблемима, већ свако ради туђ посао.

„Спасилац” преузимајући туђи крст на своја леђа, најчешће тиме укида ономе ко је у проблему прилику да се сам избори са својим бременом. У име доброте, ускраћује му потребну веру и подршку у његово јединствено људско биће, што је и највише што уистину дугујемо једни другима. Но, како онај ко је несигуран у себе, може веровати у другога и дати шансу туђим способностима?

Један мудрац саветовао је своје ученике да никада другима не дају савет ако им га ови не затраже.

Овде се може ићи и даље, и када нам неко затражи савет, треба веома обазриво проценити да ли особа заиста жели да чује наше истинско мишљење, или то чини да би добила потврду властитог мишљења, или пита тек реда ради, из доконости, због ћаскања...

И ако се уверимо да је молба дубока и искрена, потребно је размислити да ли је дотична особа спремна за истину коју јој можемо рећи и с колико деликатности том казивању приступити. И онда када отворено изнесемо своје мишљење на њему не смемо инсистирати, а поготово се не смемо љутити ако се онај ко нам се обратио за савет о наш савет делимично или потпуно оглуши. Свако има право да иде својим путем и на свој начин. Напослетку, свако има право на своје грешке. Хенри Милер је сјано рекао: „Тек када сам научио да прихватам људе онаквима какви јесу – постао сам слободан”.

Пред сваким од нас много је сопствених ствари за учење и разрешавање. Прави учитељи никада наше проблеме не решавају уместо нас, већ нам помажу да оснажимо и што пре преузмемо свој живот у своје руке.

Они који желе да нас усреће без нашег труда, који нас засењују својом предузимљивошћу и великодушношћу, обично траже само дивљење, понекад и наше покоравање њиховој вољи, а оно што нам обављују и решавају је споредно, и не мора ни бити обављено на најбољи начин.

Стога се чувајмо ове врсте слабости, било да се ради о потреби да се обраћамо другима за савет и помоћ, било да имамо потребу да помажемо другима. Увек се запитајмо ко је особа од које тражимо савет, да ли је довољно стручна и упућена, да ли је уистину испуњена љубављу? И исто тако када имамо потребу некоме да помогнемо запитајмо се да ли смо том неком заиста потребни, да ли тај неко суштински жели помоћ, да ли смо позвани и зрели да му у томе помогнемо баш ми?

У једној књизи наишла сам на мисао вредну пажње: „Ако желите да помажете другима постаните социјални радник или психолог.”

Онај ко има потребу претерано да спасава друге најчешће је особа са великим проблемима, која на тај начин изражава свој несвесни вапај да буде спашена. А коме од нас није потребно спасење? Међутим, овакве погрешне обрасце понашања морамо превазићи ако одиста желимо да будемо спашени.

Понекад ми се учини да је можда један од најбољих начина да помогнемо другима ако од њих тражимо оно што сигурно знамо да могу пружити нама самима, а не можемо га досегнути на други начин.

Доброта и љубав су много сложеније но што се на први поглед чине. Имају своје јасне законитости и ми смо позвани да их откривамо на нашем путу саобраћања са другим људима.

Ово размишљање никако не заговара себичност, већ опрезност и праву меру у односу са другим бићима, меру која неће узалудно трошити ни њихову ни нашу енергију. На овом свету мало је праве љубави и праве доброте, између осталог и зато што је толико много оне лажне.

 

О МОЛИТВИ

Молити се значи усмерити своју пажњу на најважније, на најбитније. А све док на нешто не усмеримо пажњу, потпуну пажњу, ми нисмо у стању са тим да се изборимо.

Читав свет је материјализована мисао, што често превиђамо. Једна чаша, сто, кревет, постојали су најпре као мисао у нечијој глави која им је дала облик. Дакле, у извесном смислу све је мисао, то јест, мисао је почетни импулс, окидач сваког настајања.

Молитва је промишљање у присуству савршенства. У стању молитве човек дубље осећа да је у његовој близини или у њему самом Бог, односно савршено биће, које има савршено разумевање, савршену мудрост и савршену моћ одлучивања сходно савршеном увиду у ситуацију.

Поред светла човековог ума, које се усмерава на решење проблема или задате тежње, човек у молитви покреће и велики космички рефлектор Божанског светла, под којим се тек откривају многи наизглед ситни а важни и често пресудни детаљи за остварење замишљеног плана.

Сам план најчешће пролази кроз поправке. Дешава се да у молитву уђемо са једном жељом, а из ње изађемо са сасвим другим хтењем. Јер захваљујући повишеној свести, до које стижемо призивањем Вишег присуства, долази до корекција унутар нас самих и наших мисли, до пролепшавања и продубљивања нашег бића, до дубљих увида и обухватнијих спознаја.

Исто као што биолог призива у помоћ свој микроскоп, или астроном свој телескоп, човек у молитви призива Бога, своју дубљу илити своју истинитију стварност. Бог је духовни телескоп и духовни микроскоп. Бог је наш најзначајнији помоћник на путу духовног узрастања.

Многи воле да кажу да не верују у Бога са брадом. Тиме често желе да истакну да Бог није налик човеку, да је Он пре сила но биће. Мени се чини да је за нас добро да Га доживљавамо и као биће и као силу. Благословена је то мисао да постоји једно Савршено Биће чијим границама нема краја, које све прожима, а које ипак личи на нас, односно ми личимо на Њега. Јер, ко од нас може да докаже да се завршава тамо где су границе тела?

Волим да замишљам своје тело, као неку средишњу тачку око које се врти моје биће, као Земља око своје осе, али моје биће се притом нигде не завршава, оно се бескрајно шири, додирујући и најудаљенија космичка сазвежђа...

Ова слика је веома окрепљујућа и племенита, јер ми она казује да између мене и других бића нема граница, да се са свима додирујем и међусобно прожимам. Када овде призовемо телепатију, видовитост, снове у којима сазнајемо шта се дешава са нама драгим бићима на другом крају света, идеја о свеопштој свесној или несвесној свепрожетости постаје скоро сасвим прихватљива.

Још ако смо вољни да поверујемо на реч мудрацима који од памтивека истичу да је све Једно – ствар је потпуно заокружена.

Народна пословица каже да четири ока виде више него два. Увод у молитву, или стања која бисмо могли назвати претечама молитве, разговори су и саветовања са блиским пријатељима, у чији суд имамо поверења, или са психотерапеутима, односно духовницима.

Тајна разговора је једна од најузбудљивијих тајни. Наравно, мислим на садржајан разговор, усмерен разрешењу неког битног проблема или просто посвећен најбитнијем у животу.

О темама о којима сам дуго сама размишљала, у разговору са другом умном особом спознавала бих толико запањујуће више, сагледавала их из углова који за мене саму готво да и нису постојали, а који су откривали много новог, корисног и освежавајућег. Разговр успева да наш ум, навикао на један устајали приступ, избаци из свог лежишта, чинећи га гипким за нове и често сасвим другачије приступе.

У разговору нису присутна само два квалитета, који уносе сваки понаособ два саговорника, већ се обавезно ствара и трећи, можда најважнији квалитет, који те две особе заједно граде, на лицу места, а који их често обе запањује. И баш у том моменту новог, које се рађа из истинског разговора, крије се његова најдубља тајна и његов највећи значај.

Духовници кажу да је са Богом најбоље разговарати као са Оцем, Небеским Оцем, коме се обраћамо као кћерка или син. Уводећи ову идеју сродства, односно највише блискости, ми, у ствари, рушимо зидове које увек у већој или мањој мери имамо у односу на друга бића, а који су ту да нас заштите од неумесних, сурових и злих.

Заједно са зидовима затворености, неискрености, страха, пада и све свакодневно и пролазно. Ми крчимо себи пут до нашег дубљег и невинијег бића, до наше духовне голотиње и пред Бога и Његов свевидећи поглед стајемо сасвим наги, као од мајке рођени. Нема пренемагања, устручавања, затезања...

Ми, такви какви смо, налазимо се лицем у лице са Савршеним, али и са Сведобрим, јер да није наше свести о Његовој бескрајној доброти и љубави, ни у ком случају не бисмо смели тако разголићени пред Њега да изађемо. Он је наше космичко огледало. Дакле, да није љубави, тешко да бисмо се икад огледнули на тако прави начин и нама толико потребан начин.

А у Његовом огледалу видимо ко смо али и што је још много важније, гледајући Њега, видимо и какви бисмо могли да будемо. Распон је застрашујуће велики, али истовремено Његово присуство нам доноси и огромну утеху. Он постоји такав, значи и за нас има наде да постанемо Њему слични.

Он је симбол наших неосвојених вредности. Он је наш подстицај. А пошто је Он у нама, тако рећи, на дохват руке, то јест, на дохват срца, и пошто смо ми у Њему, у Његовом срцу, ствар не стоји тако лоше као што нам се понекад у очајању чини.

Бог јесте, Бог је све оно што јесте. Што га пре будемо видели у свима и у свему то ћемо више уживати у животу. Он је бит свега и потенцијална енергија сваког бића. Чудно, али као да нам највише храбрости треба за скок у Његов океан љубави, наш једини прави дом у коме је све подређено нашој суштинској природи.

Да смо повезани са свима потврђује љубав. Јер ми никада не знамо тачно чијом све љубављу волимо. Човек који је имао родитеље пуне љубави у својој племенитости носиће неизоставно и нешто од њихових племенитих погледа, осећања, дела... Али исто тако и човек који мрзи, ко зна чијом све нељубављу мрзи?!

На неки начин, ми кроз биће које волимо, додирујемо и његове родитеље и претке и сва бића са којима се то биће икад сусрело и са којима ће се тек сусрести, и још шире читаво човечанство у прошлости, садашњости и будућности.

Сва бића непрестано пулсирају шаљући поруке љубави, страха, мржње, зебње, жудње... Зато ни један појединац не може бити апсолутно срећан без среће бића која га непосредно окружују, затим и шире – бића читаве планете, па и читаве васионе.

Ни Бог као Отац не може бити апсолутно срећан све док Његова деца пате, отуда и Исусово распеће као Његово саосећање са нама. Срећна планета услов је за срећу било ког појединца. Па чак и ако звучи сувише песнички – срећна васиона.

За почетак, довољно је проширити границе свог бића, схватити своју личну бескрајност и молити се за њу као за срећу свих оних који је насељавају, за срећу свих створења.

Питања која у једној молитви, ипак, остану нејасна и неразрешена, јер нема молитве без тајне, не значи да у некој наредној неће бити осветљена или да их Бог неће осветлити у самом ткиву живота. Бог не заборавља ни једну нашу искрену жељу за одгонетком и спознајом. Само свака спознаја има своје време. За неке смо спремни одмах, а за неке нам је потребан и дужи период да их зрењем досегнемо.

Молитва има моћ да убрза време сазревања, јер она и јесте најбрже средство сазревања. Молитва је наш летећи тањир којим се најбрже стиже до небеса најдаљих и најдубљих.

Песникиња Тања Таубнер у једној песми каже: „Изнад неба тек небески је свод”. А ја бих додала: изнад тог свода ко зна колико је тек небеских сводова... Али у бескрајном простору који је пред нама крије се и велико растерећење – имамо куд, уместо зида пред нама је пут.

Наше биће, увек много веће од онога што ми под њим обично подразумевамо, негде у дубинама испреплетано је са Божјим бићем, које нас веома поштује, и без наше воље не жели да нам намеће своју, без обзира што је ова далеко савршенија, а самим тим за нас и најповољнија.

Молитвом, усмеравајући пажњу на једно разрешење или једну тежњу, ми дајемо знак наше слободне воље том огромном Бићу. Но, поред знака наше слободне воље, који може бити и тренутни хир, ми у молитву морамо уложити и своју веру, као залог и гаранцију наше стварне воље, наше дубоке људске потребе.

Сви духовници се слажу да је најбоља она молитва у којој се потпуно препуштамо Богу и Његовој вољи као најбољој за нас саме. Слава Теби Господе! односно: Нека буде воља Твоја Господе! Но, не тражи се нужно од свих нас да се тако молимо, јер ми сви нисмо у стању да се тако молимо. Ова молитва је круна свих молитава, до ње треба природно доћи.

Чини се да је неизбежно да најпре одживимо своје мале људске молитве, у којима, ма како безначајне се неком могле чинити, ми изграђујемо свој однос са Богом, продубљујемо присност, поверење, сигурност у Њега, и Његову љубав, доброту, оштроумност...

Многи сматрају да се Богу не треба обраћати за свашта, да су неке ствари веома ситне и да је неумесно у то Га уплитати. И у Библији се каже да Божје име не треба узалуд призивати. Наравно, да Бога не треба призивати тек тако, помињати Његово име у бесмисленим реченицама. У нашем речнику Његово име, да би уистину било делотворно, мора да има своју тежину и јасно одређење Савршенства и Љубави, које зазивамо како бисмо досегнули хармонију у неком виду свог постојања или у целокупном постојању.

Међутим, ми суштински не знамо шта су ситнице, а шта крупнице. Шта више, ако се према Богу односимо присно као према оцу, али оцу који је наш искрени пријатељ, ситнице доприносе блискости, већој отворености.

Префињеност и ред који уносимо у свакодневне послове и наизглед мале радње веома су значајни јер нас деле од животињског света, развијајући у нама макар и у зачетку смисао за људско као племенито, хармонично и обавезујуће. Французи кажу: ноблессе облиге, то јест: племство обавезује, али пре племства људскост обавезује.

Бити човек, значи организовати свој живот на племенит и промишљен начин. Да би племенитост била потпуна, односно узрастајућа, човек у помоћ позива Бога. И тако уз помоћ Вишег Бића и његова племенитост природно постаје виша.

Свакодневни разговор са Богом, па и свакоминутни разговор са Богом веома је користан. Боље је Бога питати и за ствари које се чине неважне, но дозволити да се нешто важно кроз њих промигољи и као неосвешћено загорча нам живот.

У Божјем присуству и неважно ће добити свој смисао и тако ће наш живот постајати све вреднији што се више буде састојао од ситница, уз Божју помоћ промишљених, које све заједно воде ка златном пресеку наше душе.

О КЊИЗИ