Биће које воли... Невене Витошевић личи ми на још никад сачињену светогорску бројаницу од сто четири зрна која када одбројимо, почињемо изнова да их изговарамо, све док их не научимо напамет.»

академик др Владета Јеротић,
психијатар и професор Теолошког факултета у Београду

 

«Читајући и доживљавајући књигу Биће које воли..., песникиње и сликарке Невене Витошевић, ја сам се још једанпут освестио и осведочио за најважнији и најпретежнији подвиг од свих постојећих – за подвиг љубави у свакодневном животу. Зато сам, препознавши у песникињи свога саподвижника, одмах кренуо, у својим вежбама и предавањима при Катедри за Хришћанску етику са Аскетиком на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, са својим студентима да разговарам о љубави, проналазећи у тим разговорима енергије за ношење заједничког крста наше свеколике распетости. У тим разговорима ја сам се увек изнова враћао књизи Биће које воли... и указивао студентима на енергију речи којом је она укрепљена. На моју велику радост студенти су једва дочекали да се срцем одазову овој теми, па смо се и договорили да ову књигу уврстимо у библиографију обавезну за спремање испита из нашег предмета.»

Доц. др Давид Перовић, шеф Катедре за етику и аскетику
Православног богословског факултета у Београду

 

Биће које воли... је песнички бревијар мисли о љубави, о бићу које воли и о вољеном бићу – исказан једноставним и мудрим речима  откровења тајанствених и плодотворних соларних енергија, које проистичу из бића и из самог осећања љубави.

То откорвење, које се граничи са оним што Берђајев назива видовитом мистиком, изнедрило је једно ново и чисто соларно биће љубави, очврсло кроз трагања и немире, и испуњено божанственим енергијама љубави које су девичанство душе и које то биће отварају према целом космосу и свету и подстичу га да се самодефинише.

Тако су некако и настале 104 мисли о љубави, које се заједно доимају као рационализована мистичка поема о љубави бића које воли, у свој својој  новостеченој слободи.“

                                                          песник Радивој Станивук
(Из есеја О девичанству душе, „Свеске“, Панчево, март 1999)