ПЕСМЕ САВРШЕНЕ ЉУБАВИ

Kњигу сачињава осамдесетак песама у прози, које су писане налик опроштајном писму упућеном вољеној особи. То је и нека врста оде необичној духовној блискости, реткој лепоти једне велике и тужне љубави.

Књига наилази на одушевљење читалаца.
Ево одломка из писма читатељке Даре Радојевић, која је и сама песникиња:
„Од пријатеља добих књигу „Песме савршене љубави“. Какав дар! Лепа, мала, савршено опремљена књига...Читам... Размичу ми се ћелије у мени... растем из себе... осећам душу како се шири... смешим се и уздишем истовремено... гледам корице... љубим ту књигу... опет читам... Боже благи, Боже благи... анђеоска душа ово пише... неко ко се винуо високо у пределе саме љубави, али љубави освојене кроз бол, чини ми се... То сам ја, помишљам... Не, то бих могла бити ја кад „порастем“... Тамо хоћу... та душа је мој учитељ... Опија ме благост и мудрост. Захвална сам Богу на дару, захвална пријатељу кроз чије ми руке даде ову књигу...
Невена, Невена, Невена... беше име које цветава тих дана на мојим уснама. (...)
Волела бих и ја да некоме поклоним ту књигу, то свето писмо о љубави, речено најпоетичнијим језиком и најлепшом молитвеном музиком... (...)
Ето драга Невена, дару над даровима, живиш у мени и у онима са којима сам ја духовно повезана као светионик над нашим најсвечанијим тренуцима.“

 

(Књига-комерц, Београд 2005)

 

ОДЛОМЦИ ИЗ КЊИГЕ НА РУМУНСКОМ

 

1

Помислих да Те позовем, али чему то? и онако смо све већ рекли једно другом и пре првих изговорених речи. И све знамо једно о другом. Тако да се чини да је свеједно јављати се или ћутати у свом кутку света.

Па ипак, иза копрене моје стварности, као иза вела илузије, тече река Твог живота. И њен жубор, иако једва чујан, долази ми у сан, и шуми као празвук ОМ мојом јавом.

Као што се Земља окреће око своје осе тако кроз средиште мога бића пролази нит наше далеке блискости и ја јој дугујем сваки свој прави ход.

 

2

Дуго сам оклевала да спустим печат истине на белину наше љубави. Било ми је лакше да верујем у њено непостојање, пролазност или чак у њену ишчашеност.

О како је тешко понети љубав, са њом ући у ново јутро и при том се смејати и имати још снаге да понесеш толико других ствари неопходних за један живот.

Тако сам је пуно пута као случајно остављала иза углова мојих улица, кришом заборављала пред туђим вратима, као конац у иглу - удевала у нечији сан.

Али све можеш поклонити другима, осим оно што је заиста Твоје.

 

3

Волела бих, ипак, да Те видим, као што би и Ти волео да видиш мене.

Али чак и ако се никада више не сретнемо зар ћемо ишта изгубити? Зар можемо ишта да изгубимо?

Питам се понекад како би изгледао наш живот када бисмо га живели заједно? Или се и не питам, као да у недоглед знам сваки трен као да смо све већ одавно одживели...

Неко би могао рећи чему онда ове речи? Чему било која жеља и помисао?

Волела бих да те видим, јер није свеједно ходати земљом или летети небом.

 

4

Опрости ми што већ тако дуго бришем нашу љубав, измишљајући хиљаде начина за њено нестајање, хиљаде разнобојних, миришљавих гумица тако врашки непослушних...

Појеле су ми дане, сате и минуте, избрисале толике људе и догађаје, а ни једно једино слово љубави. Чиме је написана та Реч што беше пре свих других?

И зашто сам се толико борила са њом, зашто јој нисам дозвољавала да се потписује испод мојих радова и мојих година?

Зашто ми је толико сметала та љубав? кад ништа друго нисам имала осим ње.

 

5

Опрости ми што Ти нисам веровала да волиш, или бар нисам веровала да волиш онолико колико волим ја.

Ох, та себичност, та уображеност, та немогућност да ходам у Твојим сандалама и будем савршено Твоја, ја која сам само то одувек и била, а да у томе готово и да нема никакве моје заслуге, па чак ни Твоје заслуге.

Једном давно, јако давно, Онај, коме смо обоје једино вернији но једно другом, пожелео је да створи две душе близнакиње повезане нитима чисте љубави.

Да би могле да се виде, да би могле непрестано да се гледају, уживајући у том гледању, подарио им је велику даљину, у ствари, чак се не може ни рећи велику, јер то је само даљина довољна да у њу стане сва наша блискост.

 

6

Као далека светлост на таласима, из Тагорине песме, бљеснеш ми пред очима из свега у шта поглед зарони.

Као рука анђела, дотакнеш ме кад год се приближим ивици смисла.

Иако не можеш да видиш када сам паду блиска, Ти ипак знаш када Ти ваља више но постојати уз мене.

Као глас тихи јављаш ми се из средишта бића и тада крећем с Тобом дуж наших скривених шума и језера, за које нико не зна до маште једног нерођеног писца.

Можда је непотребно остварити све своје снове, али је неопходно одсањати их.

 

7

О колико већ много Ти и ја имамо деце! деце којој у наследство остављамо своју љубав.

Чекала сам Те стојећи крај прозора и пожелех децу, и погледах доле> окружена жбуњем видела се само једна празна клупа. Но у том трену, из жбуња као јато птица излетеше деца и напунише је.

Касније, много пута касније, питала сам се које је значење те слике, те слике која не престаје да постоји у мом уму. Ти знаш да ја верујем да је то начин на који Бог разговара са нама и зовем га живим писмом.

Сада знам да су то она деца која ће умети у нашој љубави да препознају своју, јер никоме не можемо дати живот, ако га у њему већ нема.

 

8

Када схватих да нема почетка, или да га бар не могу наћи у сећању, замолих свечано “Господе, ослободи ме ове слободе„, не знајући шта уистину те речи значе.

И пређох пустињу у којој једина вода беху моје сузе...

Кад најзад признах себи да нема краја, изрекох свечано као и некад “Господе, хвала ти на овој слободи„, не знајући шта уистину те речи значе, али моје се сузе претворише у бисере, а пустиња у прелепи врт...

“Слободна је птица најверније биће на свету.„ Једном си ми ову мисао Едварда Стахуре подарио као семенку земљи у пролеће. Као семенку јер у мени није било довољно маште да је видим као цвет. После много пролећа, изникао је цвет верности и више ми није потребна машта да бих знала како изгледа.

 

9

Сећам се како сам желела све, баш све, да ставим у писмо за Тебе и пошаљем Ти…

Туђе љубави, псе луталице, нечије изгубљене очи, возове... мој град, пријатеље... племениту историју света, коју ће ваљда једном неко написати, дечје играчке, посебно оног великог медведа кога ми нису купили у детињству, и једну прелепу девојку, бескрајно добру и нежну, да буде крај Тебе у оним страшним данима у којима сам била далеко, тако далеко...

И тражила сам је посвуда, иако сам знала да она не може бити у мом граду, да и она мора бити далеко, веома далеко...

Сећам се како сам желела све, баш све да ставим у писмо за Тебе...

 

10

Ако мислиш да нисам примила оно чувено велико писмо, које си толико најављивао, и због кога си ми се толико извињавао, и које још увек не престајеш да најављујеш, дакле, ако мислиш да га нисам примила, или да га ниси написао, онда се неко од нас двоје вара или се обоје варамо?

Или обоје добро знамо да је то оно писмо које се читавог живота пише да се не би написало и читавог живота чита да се не би ишчитало?

Захваљујем Ти на том писму, које никада нећу престати да чекам, и које Ти никада нећеш послати... Захваљујем Ти, и унапред прихватам Твоја будућа извињења, већа од свих редова свих писама које сам икада добила.

 

11

Толико те има у мојим очима да ми је понекад тешко кад сусретнем свој поглед у огледалу.

Посматрајући линије усана осетих необичну нежност којом је Творац извајао црте човека и схватих колико је мој лик Његов и колико је сваки лик - лик Божји.

Да ли због Њега? или због Тебе? или због обојице? тако посебним осећам тај тренутак када удостојим лице дужег проматрања у огледалу.

Тада, заправо, и не гледам свој лик, већ Његово умеће у њему, и тада увек изрони моја душа као затвореник који се појави на прозору затвора и погледа ме, и погледа ме Твојим очима, Твојим тужним очима, пуним чежње...

 

12

Дар неизбрисиве љубави који носим ниси ми поклонио, па ипак је то поклон од Тебе...

Од Тебе, кога је Творац створио као песму за мене и прошапутао је налик басми у тренутку мога постања, у оном чудесном тренутку, када уметник осети да је његово дело спремно да проговори само за себе, као да њега, уметника, никада и није било.

Ти си кључ ћелије у којој обитава моја душа. Кад год се појавиш врата се отворе и слобода уђе унутра.

 

13

Да си Ти савршен, или да сам ја савршена, како би онда савршена могла да буде и наша љубав? Све док сам веровала да јеси, заправо Те нисам волела, то јест, нисам умела да волим.

Од оног трена од како сам схватила колико си слаб и ломан, од тог трена почела је необична радост - радост ниоткуда, кренула је саму себе да исписује Песма...

Љубав је дар достојан оних који греше и који се кају. Ако на нечему анђели могу позавидети човеку онда је то свакако на његовом путу освајања љубави.

Анђео има само љубав, а човек има и љубав и пут до ње. Анђео има само стварност (јер љубав је једина стварност), а човек и стварност и своју чудесну и страшну илузију.

Они који су у љубави не разликују се једни од других по љубави, већ по путу којим су до ње стигли.

Да си Ти савршен, или да сам ја савршена, како би онда савршена могла да буде и наша љубав?

 

14

Небо је једина кућа за птице, та највернија бића на свету.

Небо је Твоја и моја кућа, наш заједнички дом, коме смо из дана у дан све ближе и ближе.

Ми смо, у ствари, две скитнице, које се лагано, сасвим лагано, враћају кући. Два одбегла детета која неко тражи, која неко већ одавно мотри из даљине, тамо с пропланка, и маше нам тај неко, и дозива нас, и шири руке, и иде нам у сусрет...

Ми знамо да постоји то чудесно место где нећемо моћи а да не будемо заједно, то место ка коме воде све наше стазе, где ћемо дуго у загрљају тог неког плакати од радости, гледајући се очима иза којих више нико никада неће бити заточен, очима које ће знати да разликују сан од јаве, сан у коме смо сањали да смо далеко, тако далеко од куће.

 

15

Не бојим се Твојих бојазни, и не страхујем од Твојих страхова. Када будеш кренуо да ме видиш слободно их све понеси са собом. И ја ћу све своје стрепње, као и некад, изнети пред Тебе.

Зар има бољих дарова од поклоњене вере?

Ми још увек умемо да калемимо дивље воћке и знамо по мирису цветова какви ће бити плодови. И не заборављамо своје вртове а ноћу, ноћу се у корпама од снова, спуштамо у туђе винограде и обрезујемо заборављене лозе...

Не брини, кад будеш кренуо да ме видиш савршеним редом одисаће све ствари...

Не знам шта ћу Ти рећи, само слутим да ћемо дуго ћутати... Не познајем речи колико познајем тишине и сузе.

Али знам да ми Ти увек доносиш баш оне плодове што расту једино у врту испред наше куће.

 

16

И дуго, дуго ћемо плесати, тешки тек онолико колико теже наше две озарене душе. И летећемо између звезда, горе-доле, клизећи по васиони лако као мали папирни авиони хитнути са неке висине.

И слушаћемо песму Млечног Пута, бескрајне хорове звезда... и анђеоске виолине...

И наслутићемо, као толико пута до сада, како Господ ужива у свету створеном због лепоте...

И очи ће нам бити, и груди, и све кретње пуне тог бескрајног ганућа, које потиче од слутње да смо и нас двоје - две Његове капи, можда баш две Његове сузе, што му клизе низ образе и падају у крило, пуне бола и љубави.

 

17

Немогуће је да нас Свевишњи воли више но што ми можемо волети једно друго а да никада заједно са нама не плаче.

Кад наша патња може испунити океане, где ли Он налази места за своју?

И како ли само смишља све те поруке којима нас непрестано опомиње и дозива?

Захваљујући Теби чујем га много боље Ти си свирала у моме слуху на којој Он не престаје да свира. А ја сам само реч, она реч што се у свим Твојим песмама скрива.

Немогуће је да нас Свевишњи воли више но што ми можемо волети једно друго а да са нама заједно не плеше и не плаче.

(...)

29

Оно што је заиста Твоје не можеш поклонити другима, али само оно што је Твоје можеш поделити са другима.

Поклањати је лакше но делити. Поклањање је успутно, дељење тражи сапутништво прожето је стрепњом и захтева мудрост.

Оно што поклониш можеш одмах да заборавиш и сасвим да га се одрекнеш. Оно што поделиш, део је Тебе који наставља да расте у другоме више га не можеш повратити, а не престаје да буде Твој.

Дељење, стога, иште веру, огромну веру, да ће онај други заливати део Тебе у себи, како не би увенуо. Зато је дељење храброст. Када одлучиш да делиш у руке другог бића стављаш свој живот и своју смрт.

(...)

34

Када разговарам са Тобом ваздух друкчије улази у моја плућа, речи другачије излазе напоље, слободније, лакше, а опет све је тако обично...

Исконска ведрина дана запљускује нас божанском прозрачношћу... Небо отвара очи које ми се осмехују... Шума шири руке да нас прими у загрљај... Додирнемо ли Сунце - постајем његов зрак. Свет је сав од љубави - онакав какав јесте.

Мисли нам клизе лако као таласи мора обали...

Даљина, која нас дели, круни се са сваком реченицом и нестаје...

Ни са ким нисам тако близу кад разговарам као са Тобом...

 

35

Када разговарам са Тобом и обичан поздрав постаје поезија, или бар наслов песме.

Бескрајни мир Твога бића проналази бескрајни мир у мени и као да се та два мира непрестано грле и љубе.

Да ли смо то у разговору нас двоје или разговарају шуме, мора, поља, реке? Да ли једно другом саопштавамо шта радимо и шта сањамо или трепере планете и у вечном круговању походе своје звезде?

Какав је то ток што ми од Тебе креће, носећи ме у светове далеке, у обилазак сопствене душе велике и недогледне?

Тек кад разговарамо ја сам она права, безгранична, ничим омеђена, велика земља, велико небо, велика тајна.

(...)

60

Слава Теби Господе!

Ја пронађох јагње одбегло из стада> и сад ми је милије од свег стада, и сад си ми Ти ближи но икад што си ми био.

Изгубљено јагње није боље од других јагањаца и није лошије од других, али је милије. Једном изгубљено јагње и затим поново нађено собом носи чаробну драж стрепње и радости. У ономе ко га тражи буди брижност и пожртвовање, буди моћ опраштања и безусловне љубави.

Шта би био пастир када не би било изгубљеног јагњета? И како би упознао врлетну страну планине? У чему би била његова победа? Ако би му стадо било важније од једног брава, не би било стада и не би било пастира.

Слава Теби Господе, јер пронађох јагње одбегло из стада, љубав моју савршену!

 

61

О лепото залуталог јагњета, о радости моја тиха! Да Те нема у чему би била моја тајна?

Твоје неслућене стазе пут су мој златни, најлепши вез на кошуљи планине.

Тек идући за Тобом припитомљавам даљину што глува и претећа окружује стадо и свака јаруга бива ми знана, и сваки пропланак освојен је унапред за све оне који ће тек доћи на њему да пасу.

О храбрости моја, како Ти је док идеш од непознатог непознатом? Како Ти је кад завијање вука све стазе пресече и претвори у непроходе? О храбрости моја мала, шћућурена под белим руном...

И зна ли ико до мене да на плећима носиш крст читавог стада? читавог стада, због тебе једног, негде у планини остављеног…

О лепото залуталог јагњета, о радости моја тиха! О љубави моја савршена! Да Те нема у чему би била моја тајна?

(...)

32

Ти си шара у тканици мога постојања. Ти си тајни код којим се све моје откључава. Ти си начин на који играм летећи од облака до облака...

Ти си одговор на сва моја питања, увек неочекиван, који ме подиже из једног света у други.

Ти си моја једрилица на океану бескрајног мира и блаженства. Моја најлепша лађа.

Контуре твог тела само су привид, Твоја душа нема граница, у моме оку нема Ти краја...

И зато и кад Те не питам ја Те питам и кад Те не видим - видим Те. И када ћутиш у мени говориш и када спаваш у мени си будан.

Песма је једина истина о нама.

 

 

O КЊИЗИ